Прочитај ми чланак

Ноћ када је ОВК умарширала у Приштину

0

Случај је удесио да се 16. јуна после поноћи затекнем у приштинској Видовданској улици, која ће ускоро бити преименована у Улицу Мајке Терезе, и сведочим првом уласку припадника ОВК у Приштину

Добрано после поноћи, када су већ одмакли први сати 16. јуна 1999. године, прошао сам поред хотела „Гранд“ у Приштини. Прљавштину пустих улица дискретно су откривала чкиљава светла излога неколико преосталих неполупаних продавница и уличних светиљки. Уз мало котрљајућег шибља, центар Приштине зачас се могао претворити у сценографију за неки модеран постапокалиптични филм. Тек повремено, британска оклопна возила би, мрвећи асфалт гусеницама, прекинула непријатну ноћну тишину која је окупирала град. Тмине су се, тих дана, плашили сви – Срби који су вагали да ли да оду или да остану, тек пристигли Албанци, али богами и припадници Кфора.

Ходајући пар стотина метара централном градском улицом, осим ирског падобранца лежерно наслоњеног на митраљез на куполи тенка, нисам видео другог човека. Кроз дебеле завесе на прозорима околних зграда назирало се тек покоје светло. Када сам стигао до зграде у којој сам био смештен, са олакшањем сам гурнуо кључ у браву хаустора, решен да за неколико секунди ускочим у кревет. Али у међувремену, откако сам претходног јутра новинарским послом изашао из зграде, неко је са унутрашње стране врата спустио резу хаустора.

Баш у том тренутку, из даљине се зачуо бат корака и роптање раздрнданог дизел-мотора. Видовданском улицом, која ће ускоро бити преименована у Улицу Мајке Терезе, у колони по пет или шест, без речи ка мени је ишло пар стотина војника, праћени са два стара аутобуса. Запалио сам цигарету и наслоњен на зид одлучио да останем миран.

Претходних дана, нагледао сам се свакаквих војски – Војске Југославије која се повлачила, Британаца, Американаца, Француза и Немаца који су полако заузимали своје зоне одговорности, Руса који су изненада банули у Приштину, Ослободилачке војске Косова чија је претходница задржана на ободима града, те бројних мање или више униформисаних група које су данима харале градом.

Младићи у колони која се кретала ка „Гранду“ носили су уредне, али већ прилично избледеле униформе. На рукавима неколицине њих били су видљиви амблеми Ослободилачке војске Косова; нису имали оружје. Пролазили су мирно, гледајући напред. Пошто сам у том тренутку био једини на улици, листом су се сви загледали у мене. И ја у њих. Све док се, негде далеко од нас, није зачуо рафал, па смо сви истовремено скренули поглед ка околним брдима.

До поднева ће се знати и колико је људи те ноћи страдало. Било их је пар стотина и прошли су поред мене за неколико минута; или за сат, како ми се тада чинило. Док сам гледао како нестају низ улицу иза леђа сам чуо неки метални звук, окренуо се и видео комшију како отвара врата хаустора. Нисам био сигуран да ли сам бесан или срећан, па сам му само рекао „лаку ноћ“ и улетео у стан.

Приштина, 16. јун 1999.
Тако је случај удесио да сам био редак сведок првог, додуше ноћног, дефилеа ОВК у центру Приштине. Он је организован, како сам касније сазнао, после прилично сложене дипломатске гимнастике, низа преговора, али и отворених претњи савезничких страна у тадашњем рату. Лидери ОВК су наиме сматрали да им припада право да победнички умарширају у центар града, пошто им је продуцирање у јавности претходних дана било ограничено на приградска насеља у којима је штаб поставио Рустем Мустафа, командант Оперативне зоне Лаб, познат по ратном надимку Реми.

Мустафини борци су на брда око Приштине стигли већ 11. јуна, када су у једној од школа поставили штаб и подигли две заставе Ослободилачке војске Косова. Иако није било никакве дилеме да је град пун припадника ОВК, тек реткима је било дозвољено да се около крећу у униформама, а још ређима да носе оружје. И политички лидер ОВК Хашим Тачи је у Приштину неколико дана касније дошао у оделу, пошто су га, у пратњи лидера македонских Албанаца Арбена Џаферија, на Косово хеликоптером довезли Американци.

Ноћни дефиле ОВК био је компромис између жеља неколицине команданата те формације да у град упарадирају усред дана и под пуном опремом, како би наоружани показали како су победили у рату, и одлучности генерала НАТО-а да се тако нешто ни по коју цену не догоди.

Преговори о томе су почели у подне 15. јуна, добацили су до поноћи, да би на крају „учкама“ било дозвољено да уђу у град у униформама, али без наоружања и у време када их вероватно нико неће видети. Суочени са прилично ограниченим опцијама, команданти ОВК су се сложили да њихови људи усред ноћи продефилују градом, а затим скину униформе и утопе се у редован живот, што год то значило у Приштини јуна 1999. године. Неколико сати потом, истог тог 16. јуна, са приштинског аеродрома који су већ четири дана контролисали Руси, одлетела је „утва“ – последњи авион ратног ваздухопловства тадашње СР Југославије.

Септембар 1999.
Тачно 100 дана касније ОВК је формално престала да постоји, а од истих људи у истим униформама, са модификованим амблемом, створен је Косовски заштитни корпус – формиран како би се на територији у којој су власт држали страни цивили и војници НАТО-а како-тако контролисали дојучерашњи герилци.

Преговори који су претходили укидању ОВК, као и договору о „паради“, нису били нимало лаки; последњи састанак трајао је више од 30 сати, пре него што су се НАТО и албански команданти сложили о формирању „јединице за заштиту од елементарних непогода“ која би укључили 3.000 активних и 2.000 резервних припадника, чије ће оружје бити депоновано у складиштима КФОР-а. Преостало наоружање, око 200 пиштоља, остављено је челницима и телохранитељима новоформиране јединице, односно истим особама којима је ношење оружја било дозвољено и током читавог процеса демилитаризације ОВК-а.

Новоформиране снаге добиле су и нове ознаке: на црвено-црној позадини била је нацртана мапа Косова око које је писало „Трупат е мбројтес се Косовес“ (Косовски заштитни корпус). Због чињенице да је натпис на грбу био написан само на албанском језику, било је лако закључити какав ће бити етнички састав јединице. Уосталом, на Косову је остало веома мало ознака на којима је било шта писало на српском језику.

Приштина, крај маја 1999.
Крајем маја 1999, петнаестак дана пре него што су на Косово умарширали војници НАТО-а, шетао сам пустим приштинским улицама. Једна од њих, наспрам зграде некадашњег Покрајинског извршног већа, била је зарасла у прилично високу траву. У замандаљене куће у тој улици већ неко време нико није улазио. Осим у једну, око чије је капије трава била улегнута. Покуцао сам на велику браон капију, углављену усред високог зида који је кућу делио од улице. Већ сам се окренуо да продужим даље, када сам после шкрипе баглама зачуо: „Шта хоћете?“

На капији се појавила ниска, старија Албанка иза које се видело у високу траву обрасло двориште. Позвала ме да уђем и узгред ми се жалила како већ месецима нико не долази да покоси траву, а ето и цела улица, некако, делује напуштено. „Као да су сви негде отишли“, говорила је збуњено, док је тешком резом затворила капију и кренула пут куће. Испод надстрешнице седео је њен муж.

„Долазили су војници и рекли нам да морамо да идемо“, испричала ми је. „Рекла сам им да је мој муж био у партизанима, да је болестан, да смо цео живот провели у овој кући и да одавде нигде не идемо. И залупила сам им врата… Више нису долазили.“
Када сам је питао да ли је имала неке проблеме, додала је: „Бар да неко дође да покоси двориште.“ Храну су им, како ми је рекла, претходних месеци доносили познаници, Срби.

Приштина, крај јуна 1999.
Три-четири седмице пошто су јединице ОВК умарширале у град, седео сам у једној другој кући у Приштини са другим брачним паром, Србима. Већ неко време нису излазили из куће. Оно што се у Приштини дешавало посматрали су кроз једва размакнуте жалузине.

Прошли су дани пре него што су УНМИК и КФОР преузели икакаву контролу над градом. За ту мисију нису имали довољно полицајаца, а припадници војске, која је била опремљена хаубицама, тенковима и противавионским ракетама, нису били нимало обучени за било какав полицијски посао. Градом су владале групице бивших припадника ОВК, које су се неретко и међусобно сукобљавале. Међународна управа била је неодлучна да ли бивше герилце треба похапсити, или их пустити да раде шта желе.

Испод прозора српске куће коју сам посетио, град се драматично мењао. Из излога и улаза нестајали су називи српских фирми, и на њихово место су постављане нове, шљаштеће рекламе на албанском за тек отворене продавнице и кафиће. Као и после сваког рата, нико није хтео у ђубретаре, па су се улице и пролази полако сужавали од гомила свакојаког смећа. Данима није било ни текуће воде.

У стану, на малом балкону биле су наслагане кесе пуне смећа. Било је јасно да ти људи данима нису излазили из куће. Капија прекривена армираним стаклом и дрвена врата делили су их од нове косовске реалности у којој су, као пре неколико седмица старији албански пар који сам посетио, били осуђени на изолацију.

Како су дани пролазили, све су мање желели да изађу на улицу. У полупаним излозима продавница, у којима су донедавно куповали, лежале су нагарављене, растављене лутке и растурене полице. У новој реалности југословенску војску су заменили Британци, а полицију свакојаки људи у светло-плавим униформама. Храну су им, испред врата, остављале комшије, Албанци.

Скоро свакодневно свраћао сам до њих на кафу, све док једног јутра нисам затекао разваљена врата њиховог стана. „Ми их нисмо отерали, сами су отишли“, рекао ми је на степеништу непознати мушкарац.

Нешто касније истог дана, на путу који је из Приштине водио ка северу, видео сам колону возила којима су преостали приштински Срби одлазили ка Мердару. Са обе стране пута биле су окупљене групице Албанаца. Жене су гласно викале, док су мушкарци показујући два или само средњи прст претећи прилазили приколицама на којима су људи одлазили из града, све док нису схватили да су неки од њих наоружани „калашњиковима“. Бујице увреда севале су са обе стране, све док колона није замакла за кривину.

На Косову се, средином јуна 1999. године, све променило. Када сам неколико дана касније, овога пута са југа, преко Ђенерал Јанковића, из Македоније поново улазио на Косово, стамени, тамнопути амерички маринац ми је, испод југословенске заставе која је тада још тамо стајала, збуњено пожелео добродошлицу речима: „Wелцоме то Yугославиа.“ На другом крају пута, на северу, после надвожњака у Мердару и уласка у Србију, у ретровизору се видео велики транспарент на српском: „Нема нам другог пута до пута на Косово“.