Pročitaj mi članakProtesti studenata za sada ne liče na revoluciju: odluke se donose glasanjem na plenumima i studenti ne nameću svoje zahteve i ideje građanima. Većina dobrovoljno podržava studente u blokadi.
Суштина је да се кроз дијалог и друштвени консензус дође до тога како би требало да изгледа систем у слободној Србији, а не да група ,,просвећених” револуционара узима све у своје руке и свима намеће свој систем и самовољно располаже заједничким буџетом. Кад намећете своје идеје, идеале или идеологију другим људима на силу, то је револуција. Револуцију прати терор, а ми се боримо против терора и већине над мањином и мањине над већином.
Режим, у складу са временом, више користи уцену и страх, него голу силу, а и наилази на већи отпор, то је разлика у односу на режим из доба револуције и СФРЈ. Људи који припадају систему који рушимо постали су мањина, док се већина ослободила страха. Ко је пре 13 година могао да предвиди овакве протесте студената и да ће Пионирски парк постати Ћациленд?
Циљ протеста студената и грађана не сме да постане ,,извоз револуције” у Европу. Циљ мора да остане уређивање наше државе, ослобађање наше државе. Кад одбранимо своја права и слободе и уведемо ново државно уређење, нов економски модел и позитивну селекцију, кад победимо криминал, корупцију и сиромаштво у држави, кад улице и реке очистимо од смећа, кад разводи постану изузетак а не правило, кад се буде поштовало право личности, тек тад можемо служити другим државама као узор или пример и помоћи (ако траже помоћ) да створе сличне системе и у својим државама.
То би био финални производ за извоз. Тужно би било да и ови протести спадну само на образац за рушење власти и да се извозе као обојене револуције. А да чак ни захтеви студената на крају не буду испуњени.
Протести су средство, а циљ је промена система, ослобађање Србије. Ослобађање мора да почне ослобађањем државних институција од ,,дубоке државе” и страних агената, ослобађањем државе и грађана од економске и културне окупације, а заврши ослобађањем дела државне територије од војне окупације.
Наравно, добро је информисати европску и светску јавност и анимирати дијаспору, у том смислу подржавам путавања студената изван Србије: после посете новосадских студената Стразбуру, студенти из Краљева најавили су посету Хиландару. Можда ће бити још таквих вожњи и шетњи по Европи, студенти остављају лепу слику о нашем народу, само што мислим да нема потребе да се обраћају страним центрима моћи за помоћ и да странци не би требало да се мешају у наше односе. Срамота је што смо дозволили да ови владају, још већа срамота би била да не можемо сами да их скинемо са власти. Срамота је и да препустимо тај посао младима, деци, да се сами боре против режима.
Европи су потребни православни мисионари, а не револуционари. Европи, можда, више и нема помоћи. А Европа нама не може и не жели помоћи. За Србију још увек има наде, зато што има овакву омладину, светосавско предање и Косовски Завет. Да ми прво од Србије направимо лепо место за живот, затим да решимо проблеме са суседима у региону, а онда, да видимо коме и како можемо да помогнемо у Европи.
Зато је, уместо да се размишља о извозу револуције у Европу, ово време док трају блокаде могло да се искористи за покретање дијалога о новом систему, да професори и студенти и сви остали дају предлоге за ново државно уређење, нов економски модел, како решити конкретне проблеме у одређеним институцијама, јавним предузећима, општинама, професијама, гранама привреде…
Наравно, како да се реформише и систем образовања, глупо би било да се после ових блокада сви врате на своје факултете и да све наставе по старом, јер је у том старом било и много тога лошег, а за то лоше није крив само овај режим. Зато није реално да студенти и професори једини предводе опозицију или доносе одлуке у име свих грађана. Студенти нису довољно искусни, а професори су бољи у теорији, него у пракси. Што је и једна од мана нашег образовног система, деценијама се говори о томе да студентима мора да се обезбеди и пракса док студирају и нико никад тај проблем није решио. Ко ће то да реши, кад Вучић падне и почну са радом факултети? Да ли ће бити отпуштени професори који не пишу научне радове и плагијатори? Да ли ће се и даље неки студенти уписивати и завршавати факултете преко везе, ко ће да сузбије непотизам на факултетима?
Да ли ће се у свим основним и средњим школама у држави делити бесплатни уџбеници? Како то да се плати, ако желимо веће плате, мање порезе, и оду неки страни инвеститори јер не желимо више да им дајемо велике субвенције и да грађани Србије раде као ,,јефтина радна снага”? Где ће радити студенти кад заврше факултете и за које плате (да се не догоди да режим падне, а да студенти и даље због посла одлазе из Србије одмах након што дипломирају)?
Дајте да о томе разговарамо, да такве проблеме решимо, а Европа нека чека.
