Прочитај ми чланак

Никола Спасић – велики српски добротвор

0

Највећи српски добротвори: Болнице даривао народу
Када је београдски велетрговац Никола Спасић завештао српском народу своју имовину у привредне и добротворне сврхе, та задужбина је после његове смрти 1916. године била вреднија од Нобелове фондације.

Имала је, наиме, 3 одсто већи капитал од најпрестижније награде у свету. Толико богатство тешко да је могао да замисли Николин отац Спаса када су његови, бежећи пред Турцима са југа Србије, једва извукли живе главе, па су му у ту част дали одговарајуће име. Пошто је тада било уобичајено да се презимена узимају према очевом имену, тако је и Никола постао Спасић. Рођен је 1838. године у Београду као најстарије дете абаџије и малог трговца Спасе Стојановића, рано је остао без мајке. Отац се поново оженио, па је Никола добио браћу и сестре.

Као најстарије дете уписан је на Лицеј, али је ускоро због сиромаштва морао да пређе на занат. Учио је најпре за воскара и лицидера, потом прешао у бакалницу код стрица Тасе, који му је био као други отац. Тражећи занат од кога ће најбоље зарађивати, Никола је отишао у опанчаре и тек тада стекао мали капитал који му је омогућио да се осамостали. Позајмицом од 500 дуката у томе му је 1864. помогао трговац Ђока Јовановић, брат његове супруге Лепосаве. Та позајмица је била једина у животу Спасића. Свом зајмодавцу је остао доживотно захвалан, и када је овај после много година остао без игде ичега, помагао га је до смрти.

Заслужне супруге

За опанке у новој кожарској радњи у Васиној улици чекало се на ред. Продавало се неколико стотина пари дневно. Али, овакав успех је имао страшну цену. Спасићу је у раду неуморно помагала Лепосава, што њено нежно здравље није могло да издржи. Умрла је после шест година срећног брака. Деце нису имали па је удовац нашао утеху у раду. Постао је највећи добављач платна, за којим је владала права јагма, јер се оно у то доба и даље ткало само по селима, на старински начин. Због све веће потражње Спасић је неуморно обилазио банатска и бачванска села. Није, као други трговци, трошио на ручак у механама, мало због урођене штедљивости, а највише зато да би пре свих стигао са робом у Београд. У чаршији је тако стекао углед честитог и мудрог човека, чије се мишљење тражи, а савети прихватају. Најдужи брак је имао са Станком-Цајом Спасић. Уз њену помоћ је стекао огромно богатство и развио осећај за лепе ствари, и тада је саградио породичну кућу на градском корзоу, Кнез-Михаиловој улици 33, која је и данас украс Београда.

У првом рату са Турском 1876. борио се као редов коњаник, а у другом је био лиферант опанака за војску. Тада је, једини пут, био умешан у аферу, јер се испоставило да је већина од 25.000 лиферованих опанака за војнике била неупотребљива. Случај је заташкан, а он никада више није пословао са државом. Када српска влада крајем 19. века није могла да добије зајам од страних банака и окренула се домаћем капиталу, Никола Спасић је откупио део државног иностраног дуга. Био је председник Берзе и Прометне банке, и члан Управног одбора Народне банке.

Пословао је „зихерашки“, робу је ретко давао на вересију, новац држао на штедњи у банкама, а гесло му је било: „Остави нешто и на страну. Нико не зна шта носи дан а шта ноћ.“

У свој завичај Јужну Србију није отишао, али га није заборавио, па је пре ослобађања од Турака кришом дотурао разну помоћ народу и Цркви. Прво црквено звоно које је објавило слободу у Призрену било је његов поклон. Први балкански рат му је у већ остарело срце унело наду да ће Јужна Србија бити ослобођена за његова живота. Под утицајем своје супруге Анастасије Наке Спасић, којом се оженио 1907. пошто је поново остао удовац, у Београду је 1912. године закупио зграду Управе монопола и отворио болницу. Снабдео ју је инвентаром, лековима, храном. Из Немачке је довео познатог лекара Каценеленбогена из Немачке, а ту је радила и др Драга Љочић, прва жена лекар у Србији. Храна за болницу се спремала у његовој кући, а супруга Нака била је главна болничарка. Дародавац је стално обилазио рањенике и сваког је испратио даровима. Касније је све из болнице поклонио Српском црвеном крсту.

Одбио је признања која су му због заслуга додељивана, али је допустио да његова супруга прими Крст милосрђа. Анастасија Спасић, кћи трговца и почасног српског конзула у Оршави, била је племенита и образована жена која је код свог супруга пресудно утицала да постане један од највећих српских добротвора. У тешким данима на почетку Првог светског рата предложила му је: „Спасићу, немаш у војсци ни сина ни брата, добро би било да некако помогнеш толиким унесрећеним војницима“. Њен супруг је у лето 1915. писао министру просвете и црквених послова и поручио: „На овом што још увек живим и што моје имање опет гледам захвалан сам прво Богу па иза Бога одмах српској војсци. Зато хоћу српској војсци да се захвалим на нашем спасењу и на нашој слави коју нам је донела, на тај начин што одмах предајем своје имање у Београду на углу ул. Кнез-Михаилове и Вука Караџића бр. 37 као своју Задужбину, као свој прилог Српском народном инвалидском фонду Свети Ђорђе“. Убрзо затим, указом краља Петра Карађорђевића основана је ова задужбина. Крајем 1915. године, већ веома стар и оболео, Спасић се повукао у Атину, па на Крф, где је умро после свега три дана, 28. новембра 1916. године. Супруга Нака је успела седам година касније да његов ковчег пренесе у још једну његову задужбину, на Топчидерском гробљу у Београду.

Две деценије успеха

Никола Спасић је још 1912. написао тестамент и предао га на чување Народној банци. Ту у главним цртама одредио да се за још неподигнут храм светог Саве на Врачару поклони највеће звоно, да се подигне болница у Београду и још две, „где је најпотребније“ као и дом за изнемогле и сироте грађане. Сву осталу огромну имовину, непокретности, готовину и хартије од вредности оставио је за „опште привредне циљеве“. Пријатељи су Наку наговарали да оспори тестамент и сама преузме управу над задужбином свог мужа, али је она одговорила: „Спасићева жеља је закон за цео свет па зар може да не буде и за његову удовицу.“

Задужбина Николе Спасића је због разних административних препрека почела да ради тек 1922. године. Задужбинско одељење Министарства просвете је од сликара Уроша Предића наручило портрет Спасићев портрет, рађен на основу фотографија, како би га придружила галерији српских добротвора. Од задужбинских прихода сазидана је палата Спасићеве задужбине у Кнез Михаиловој улици 47, изграђене су Градска болница на београдској Звездари, болница у Куманову и Крупњу, Дом за изнемогле и сироте у Књажевцу. Задужбина је оснивала покретне домаћичке школе и значајно потпомагала пољопривреду. Из Другог светског рата Спасићева задужбина је изашла готово неоштећена, али је њена имовина, као и све остале, национализована.

 

Трговци се утркивали

За породичну кућу Николе Спасића на београдском корзоу све је, од грађе до намештаја, стигло из Беча. Трговци су се утркивали ко ће му понудити што отменије ствари. Најпознатији београдски јувелир Михаило М. Петковић увек је прво Спасићу доносио бечки накит да изабере најлепше комаде за супругу, па тек онда у радњи излагао преостало.

Црни уторак

Када је 1902. у Београду основан Главни одбор четничког покрета за ослобађање југа Србије, придружио се и Никола Спасић. Прва чета добровољаца је кренула у борбу маја 1904. године. Спасић је био сујеверан, и тражио је да се одложи дан поласка, јер велике послове не ваља почињати у уторак. Био је баш уторак када је у Београд стигла страшна вест: тог дана су сви у чети изгинули у борбама на Четирцима. После овога, Спасић се заувек се повукао из политике.

 

(Вести онлине)