Прочитај ми чланакУ новој епизоди серијала "Ко све може бити министар?", Александар Вучић представља још једног јунака свог политичког Задругополиса – Дејана Вука Станковића, новоименованог министра просвете. Политички аналитичар, професионални ТВ гост, човек који је више пута рекао „ја као аналитичар мислим...“ него што је икада ушао у зборницу — сада ће да реформише образовање.
Ко му је дозволио? Па Вучић, наравно.
Станковић, који са просветом има отприлике исто колико и роштиљ-мајстор са квантном физиком, сада ће одлучивати о школама, наставним програмима, реформама образовања и статусу наставника. Као што би деца рекла — НИЂЕ ВЕЗЕ.
Да буде још боље, у Србији, земљи где наставници штрајкују, ученици беже у иностранство, а школе саме себи скупљају паре за креду, на чело просвете долази човек коме је образовни систем вероватно само социолошки феномен из ТВ дебате. Он није ни учитељ, ни наставник, ни професор. Он је коментатор. Са канабета на фотељу. Са „јавног мњења“ на уџбенике.
Просвета у Србији изгледа као напуштени брод који се све више нагиње, а сада је за капетана добила неког ко је досад само коментарисао бродоломе. И то са сигурне обале.
И док наставници са 20 година стажа преживљавају месец са 80 хиљада, министар постаје човек без дана рада у школи. Али, није битно што нема искуство у просвети – има искуство у спиновању.
У међувремену, образовање је добило још једну оцену: недовољан (1).
