Прочитај ми чланак

Немој да градиш стадионе, бре!

0

Београдски глас – Ако се испуни обећање премијера Зорана Заева, лекари специјалисти у Северној Македонији ће за јануар примити плату у износу од око 100.000 денара или 1.620 евра. То је једна од мера коју је влада у Скопљу предузела покушавајући да заустави суноврат здравственог система који пати од хроничног недостатка новца и квалификованог кадра, због чега је Северна Македонија постала једна од важних тезги лекара из региона, који у овој земљи, често потпуно илегално, обављају и најкомпликованије операције. Као главни краткорочни циљ македонски премијер означио је увођење бесплатног болничког третмана за све грађане, а не само за децу која примају социјалну помоћ, као што је то донедавно био случај.

Дакле, ако је за утеху, македонско здравство је у горем стању од нашег. Па ипак, лекари специјалисти у Србији плату од 1.600 евра могу само да сањају, а о платама из Румуније, где лекари опште праксе зарађују 1.500, а специјалисти од 2.500 до 3.000 евра, да и не говоримо. Иако новца има, не као у Румунији, али сигурно више него у Македонији, напредњачка клика се спрам медицинског особља размеће једино празном демагогијом.

„Нећеш мајци да нам покупиш медицинске сестре! Немој да долазиш, бре“, похвалио се Александар Вучић како је одбрусио министру здравља Немачке Јенсу Шпану. Као да се обраћа дебилима који немају појма да Србија са том истом Немачком има међудржавни споразум о легалном преузимању наших медицинских радника. Уместо да послуша упозорења о по здравство катастрофалном учинку вишегодишње забране запошљавања у јавном сектору, српски се председник фрља већим него икада процентима повећања мизерних зарада и набрајањем улагања у куповину нових апарата којима већ сада нема ко да рукује. Не занима га што у болницама једна медицинска сестра често брине о 30 пацијената, што се због недостатка анестезиолога одлажу операције, а домови здравља полако али сигурно остају без интерниста, дерматолога, физијатара… Не занима га што стари, немоћни и сами од центара за социјални рад годинама залудно ишчекују да им се додели помоћ неговатеља, на коју имају право и која им је регуларно одобрена, али неговатеља нема, јер старији одлазе у пензију, млађи у Немачку и Норвешку, а оне који су на евиденцији Националне службе за запошљавање држава неће да запосли. Јер има преча посла – изградњу фудбалских стадиона.

Да заиста жели да уђе у историју, Вучић би то могао да учини једним потезом. На пример, да каже: „Здравље грађана је национални приоритет. Зато ћемо прогласити привремени мораторијум на градњу стадиона, а за то предвиђена средства преусмерити у здравство и примити у радни однос све лекаре, медицинске сестре, техничаре и неговатеље који се налазе на бироу рада. “Само половина од 250 милиона евра, колико је буџетом за 2020. предвиђено за изградњу националног стадиона, била би довољна да тренутно незапослени лекари (око 2.500) добију почетну плату од 800, а медицинске сестре и техничари (око 7.000) од 500 евра, док би друга половина покрила стимулацију око 5.000 најквалитетнијих лекара специјалиста са циљем да њихова просечна плата не буде мања од македонске.

Ако би држава одустала од изградње само једног од планираних шест стадиончића у унутрашњости Србије, на пример у Лозници или Зајечару, располагала би са додатних 20 милиона евра, више него довољних да се запосли око 1.000 неговатеља с платом не мањом од 650 евра. Тиме би двадесетак хиљада старих и немоћних, осим пензија „већих него икада“, добило помоћ и негу, преко потребну за колико-толико достојанствену старост.

Али Вучићу су стадиони важнији од болница и старачких домова. Зато и нема намеру да своју моћ, неупоредиво већу од оне коју има Зоран Заев, проћерда на некомерцијалне буџетске прерасподеле и олакшавање положаја оних којима већ толико тога дао. Фебруар је месец када он с пензионерима игра шах. Још од 2015, када је приликом посете Геронтолошком центру Бежанијска коса са 95-годишњим Миланом Ковачевићем одиграо партију чији исход није јавно саопштен, преко ремија са велемајстором Катом Ђурић фебруара 2016. у дневном центру за стара лица у Земуну, до фебруара прошле године, када је истог дана чак два пута седео за шаховском таблом – најпре у Дому за стара лица у Сурдулици, а потом у Дому пензионера у Лесковцу – и оба пута ремизирао.

Та партија шаха с председником највећа је награда којој се грађани Србије, посебно болесни и стари, могу надати од напредњачке власти, која ће, можда, бити упамћена као власт која је стабилизовала јавне финансије, али још више као власт која је урушила виталне друштвене делатности, што је, између осталог, додатно подстакло већ раније започети егзодус здравствених радника и довело до пада квалитета здравствене заштите. Толико да време од фебруара до фебруара, између два председникова ремија, преживљавамо као статисти на Ф одељењу куће Великог Брата, у којој, према незваничним подацима, има више од 300.000 психичких болесника, а мање од десет психијатара на 100.000 становника.