Прочитај ми чланакПројекат немачке владе, назван „Рингтауш“, који подразумева да ће Немачка снабдети државе модерним наоружањем, ако се оне заузврат одрекну совјетског оружја и пошаљу га Украјини, служи стварању профита, не само немачке, него целокупне западне војне индустрије. Са друге стране, Немачка тако показује суздржаност према украјинској кризи.
Пољска, Чешка и Словенија већ су постале део немачког пројекта који подразумева размену старог совјетског оружја, пре свега борбених возила и тенкова за нове, модерне, немачке моделе; на маргинама недавно одржаног Савета ЕУ, о уласку у пројекат договарали су се немачки канцелар Олаф Шолц и грчки премијер Кирјакос Мицотакис.
Сада су на потезу министри одбране две земље који би требало, не само да договоре размену наоружања, већ и да постигну споразум о, како пишу грчки медији, отварању фабрике немачког оружја на северу Грчке. Ради се, како се наводи, о инвестицији вредној око пола милијарде евра.
Планом је предвиђено да земље Украјини пошаљу своје тенкове типа Т-72 и совјетска борбена возила у Украјину, а да заузврат добију немачке тенкове типа „Леопард“ и транспортере типа „Мардер“.
Од „Рингтауша“ највећи профит купиће Американци
Иако би се на први поглед могло рећи да се ради о, западњачким очима посматрано, „хуманитарној акцији“, ипак ће у целом подухвату неко профитирати. И то не само Немачка, јер ће земље које буду увучене у аранжман касније морати да купују резервне делове и да ремонтују борбена средства. Према мишљењу дугогодишњег дописника листа „Политика“ из Немачке, Мирослава Стојановића, главни профитер од целе акције биће војноиндустријски комплекс САД.
Немачко наоружање је застарело, каже он; због тога је Берлин планира да у модернизацију Бундесвера инвестира чак 100 милијарди евра, а „Рингтауш“ је прилика да се ослободи неких застарелих система.
„Интересантно је да ће у огромном буџету који Немачка никада до сада није издвојила за наоружање, минимум 40 милијарди евра отићи америчким произвођачима авиона и друге опреме да би модернизовали и ојачали Бундесвер“, наводи он.
Размена старог наоружања које би било послато Украјини и његова замена новим почела је још у првој фази руске специјалне операције у Украјини, подсећа Стојановић. Пољска, балтичке државе, али и неке западне земље попут Холандије, желеле су да се ослободе старог наоружања, пре свега оног купљеног од Русије или набављеног још из СССР-а.
„Било је идеја да се ове земље ослободе и авиона МиГ-ова, без обзира које генерације. То би значило куповину модерних авиона, пре свега из САД под фирмом стандардизације у НАТО чланицама“, каже Стојановић.
Ослобађајући се руске и совјетске војне опреме, европске земље ослобађају се и везаности за руске војне компаније, али оне истовремено ослобађају простор за велики бизнис америчког војноиндустријског комплекса. Овај комплекс, који има пресудну улогу на сваку америчку администрацију, покретач је и других индустрија, што се сада показује као ствар од велике важности, с обзиром на привредну кризу, пад БДП-а и инфлацију на Западу, додаје он.
Без обзира на велике притиске које у погледу односа према украјинској кризи трпи кабинет канцелара Олафа Шолца, немачка политика је уздржана када су у питању односи са Русијом, наглашава Стојановић. У томе би се могао и тражити разлог због чега Немачка не снабдева Украјину оружјем директно.
Доста дуго у немачкој јавности баратало се чињеницом да немачко оружје више никада не сме да пуца у руске грађане. Та морална историјска дистанца и уздржаност била је видљива и на старту руске специјалне операције у Украјини. Међутим, сада, под јаким притиском јавности, немачка влада је морала нешто да учини и отуда „Рингтауш“ као решење.
Снабдевање Украјине оружјем – пропагандни трик
Према мишљењу Богдана Стојановића, експерта за безбедност из Института за међународну политичку и привреду, разлог због кога би европске земље учествовале у „Рингтаушу“, није економска калкулација. Ради се, како каже, о пропагандној акцији – чланице НАТО-а су већ помпезно најављивале велику помоћ Украјини у наоружању, а то се није догодило.
О успешности самог „Рингтауша“, према Стојановићевим речима, најречитије говори случај Пољске, која је већ послала тенкове Т-72 Украјини, очекујући да је Немачка снабде „Леопардима“ – то се, међутим, још увек није догодило.
„То је парадоксална ситуација, да Немачка хоће да помогне Украјини преко треће земље. Када се запитамо зашто те државе не шаљу модерно западно у Украјину него се шаљу расходоване шклопоције, то је само још један доказ да не постоји права жеља“, наглашава Богдан Стојановић.
Наш саговорник цео пројекат посматра као начин да канцелар Олаф Шолц изађе из зачараног круга у коме трпи жестоке критике и оптужбе када не подржава Украјину, а такође је нападан када се залаже за санкције Русији и нафтни ембарго.
„Мислим да је цела прича око слања оружја само вид наметања око тога ко ће бити лидер у Европи, наспрам Француске и Емануела Макрона, који има потпуно другачије виђење кризе у Украјини. Усудио бих се да упоредим улогу Немачке сада са њеном улогом почетком деведесетих, када је такође била у унутрашњој кризи. Тек се ујединила и водила је реторички агресивну спољну политику. Сетимо се само подршке Хрватској током ратова деведесетих“, истиче Стојановић.
Данас Немачка не води спољну политику тако јаким интензитетом, али све њене активности у погледу кризе у Украјини, па и „Рингтауш“, врше се са циљем јачања ослабљене унутрашње кохезије немачког друштва, закључује он.
— СРБИН инфо (@srbininfo) June 5, 2022
