Прочитај ми чланакНемачки офталмолог др Вернер Вебер назвао је српску ћирилицу "првом азбуком света". Он је одбранио докторску дисертацију у Лајпцигу 1937. године на тему "Азбуке света" када је установио да је српска ћирилица "одмор за очи".
Према његовим тврдњама, ово писмо најмање од свих замара очи, због чега је понело титулу „прве азбуке света“.
Српску ћирилицу најсавршенијим писмом на свету сматрао је и познати ирски драмски писац Џорџ Бернард Шо. Он је у свом тестаменту оставио новчани износ од 367.233 фунте Енглезу који успе да упрости енглеску абецеду по узору на Вукову ћирилицу (једно слово –један глас).
Међу Британцима се до данас није нашао такав реформатор који би добио заоставштину великог писца. Избацивањем полугласника и увођењем графема „Њ“ и „Љ“, Вук је наставио реформе које је започео Сава Мркаљ.
Изглед слова „Ђ“ је прихватио од Лукијана Мушицког, „Џ“ је узео из старих румунских рукописа, а „Ћ“ из старих српских рукописа. Слово „Ј“ које је узео из латинице приписивано му је за „највећи грех“ у црквеним круговима, где су говорили да је српски реформатор тиме радио на покатоличењу српског народа.
Вукова фонетска азбука (назив према називу слова: А – аз, Б – буки) са 30 графема званично је прихваћена 1868. године.
Ћирилица је, иначе, словенско писмо настало крајем деветог века у данашњој Бугарској. Створена је по угледу на грчко уставно писмо. Из овог писма су узети и знаци, а за гласове којих није било у грчком језику, начињене су графеме по угледу на грчка и глагољска слова.
Као једноставније писмо од глагољице, која је старија по постанку, ћирилица ју је потискивала и устаљивала се у Бугарској, Србији, Македонији и Русији.
