Pročitaj mi članak

NEMAČKI DOJČE VELE U NOVOM PAZARU: Majka Turska kao majka Rusija

0

Bošnjaci u srpskom delu Raške (Sandžaku) podeljeni su po sistemu dva čoveka – tri partije. Ali kada je u pitanju podrška Turskoj i predsedniku Erdoganu, tu podela nema.

novi-pazar3

Дојче веле је у Новом Пазару истраживао корене те подршке.

Неки се куну у Љајића, неки у Угљанина, трећима је најдражи Зукорлић. Неки су аполитични и мисле да су сви они исти, да у политици ионако нема честитог човека. Неки клањају у џамијама Исламске заједнице у Србији, други у оним Исламске заједнице Србије. Aли да ипак тако подељени могу да имају широки консензус о некој теми Бошњаци показали почетком августа на скупу „подршке Турској“ и „вољи њеног народа“. Дошле су хиљаде људи. Био је то повод многим Србима да поново упру прстом у Бошњаке као некакав страни елемент, као некакву хомогену групу одану Турској уместо држави у којој живе.

У Новом Пазару одбацују такве критике.

„Санџачки Бошњаци себе виде као капију сарадње између Турске и Србије, као мост који ће омогућити економске односе у којима видимо корист и за нас, и за нашу регију“, објашњава Назим Личина, члан Друштва пријатеља Турске и један од организатора скупа. За Дојче веле каже да му је драго што су се Бошњаци Рашке „ујединили барем на трен око нечега“. Подршка Ердогану је принципијелна јер је он легитимни председник Турске који је одолео покушају државног удара, каже некадашњи имам Бекир Макић, данас лидер Иницијативе за уједињење исламске заједнице. „Да је Путин у истој ситуацији, ја бих га исто подржао, и то јавно, јер ислам је вера правде.“

Ипак неће бити да је Бошњацима баш свеједно ко је председник Турске. У новопазарској чаршији чућете много хвалоспева Ердогану који је као градоначелник опоравио Цариград (Истанбул), средио градски превоз, као премијер довео Турску међу десет најјачих економија света. Aли и зато што је зауставио секуларизацију Турске и што тихо брише наслеђе Кемала Aтатурка. И што се враћа исламу као стубу државе.

„Не волим заљубљеност у лидере, баш због тога што сам растао у простору који је имао обожаване лидере који су безгрешни“, каже новопазарски музичар Рифат Рифатовић, коредитељ представе „Бетон махала“ која је недавно узбуркала културну сцену Србије. „Мене та врста безгрешности ужасава и немам никакву врсту заљубљености у политичаре. Aли та врста привржености и јасно показивање љубави и подршке има емотивну и културолошку основу“, објашњава Рифатовић.

Докле заљубљеност у лидере може да доведе одлично зна и Aида Ћоровић, позната активисткиња за људска права, донедавно народна посланица. Она је често била на мети Муамера Зукорлића и медија под његовом контролом. Сматра да ниједан бошњачки лидер из Рашке није хтео да заостане у демонстративној подршци Турској и тако пропусти да прикупи који политички поен. „Кад хоћеш много да србујеш – даш подршку Русији, а кад много хоћеш да бошњакујеш – даш подршку Турској. То је за дневно-политичку употребу и нема већи ефекат, осим тога да се покаже лојалност“, закључује она у разговору за Дојче веле.

У потрази за „великим братом“

Противници Ердоганове политике у Рашкој се могу избројати на прсте, док присталица покрета Фетулаха Гулена, кога је турски председник окривио за покушај пуча, нема уопште или их је развој догађаја гурнуо у мимикрију. Санџаклије пуч без задршке осуђују, али о хапшењима и отпуштањима више десетина хиљада грађана говоре врло стидљиво. „Свака брза правда носи елементе неправде. Мора се студиозно прићи томе. Вероватно ће у свему томе бити корака који нису најмудрији, али ја то не доживљавам као одмазду или освету. Ипак, правда се мора спровести на начин да не буде недозвољеног насиља“, прича Бекир Макић.

turske-zastave-bosnjaci-novi-pazar1

Aида Ћоровић пак сматра да је недопустиво било како правдати одмазду. То што многи у Рашкој ипак налазе оправдања за Ердогана, она сматра стањем друштва у том региону које је, каже, ојађено, сиромашно и затворено. „То показује да је нама сваки примитивизам и сваки национализам ближи и то је поражавајуће – да никакво промишљање не стоји иза тога. Немате младе људи који ће рећи: не, заиста нема смисла да председник побије пола земље зато што је неко хтео пуч или неку промену.“

Благонаклон однос Санџаклија према Турској је резултат је историјских, верских, културолошких и родбинских веза, кажу наши саговорници, али и резултат односа Србије према Рашкој и Бошњацима као мањинском народу. Они Владу Србије криве за недостатак инфраструктуре, инвестиција, али и због тога што је за многе ствари центар и даље у суседном Краљеву, упркос томе што би сходно броју становника то требало да буде Нови Пазар. Том списку Бошњаци придодају и поратне трауме, због чега у Турској траже заштитника.

„И Бошњаци у Рашкој и сва постјугословенска друштва траже неког великог брата на ког могу да се ослоне и мене то необично подсећа на оно што српска политика ради са Русијом“, прича Aида Ћоровић. „С обзиром на то да су изгубили државу, да немају матичну државу нити базу на коју могу да се позову, они у Турској траже неку врсту самопомоћи – ево, и ми имамо на кога да се ослонимо – што при том уопште није истина, али показује страх, несигурност и осећај усамљености.“

Дуге везе са Турском

Бошњаке за Турску везује и велика дијаспора. Процењује се да у Турској живи и до пет милиона Бошњака, већином пореклом из Пашке. Новопазарци кажу да нема породице у граду која нема родбину у Турској. Први талас исељавања Бошњака у Турску наступио је након анексије Босне и Херцеговине, јер су муслимани страховали да више неће моћи слободно да исповедају веру. Тај је тренд настављен и током Балканских ратова, али најмасовнији талас исељавања био педесетих и шездесетих година.

Тада су, тврди професор новопазарског Правног факултета Сенад Ганић, Бошњаци своју имовину продавали у бесцење и потписивали документ у којем су гарантовали да се неће враћати. „У оквиру Краљевине Југославије муслимани су имали доста привилегија. Краљ је муслиманима дозволио да уређују своје односе у складу са шеријатским правом, да би након доласка комуниста наступио генерални отпор према религији. Он је највише погодио муслиманску заједницу, од начина на који су се они одевали, до тога да им је ускраћена могућност да своје породичне, наследно-правне и брачне односе, на које су муслимани изузетно сензитивни, уређују према правилима шеријатског права“, објашњава професор Ганић.

muslimanke-u-pazaru-1

Занимљиво је, међутим, да управо та дијаспора не гаји велике симпатије према турском председнику Реџепу Ердогану. Професор Ганић то објашњава чињеницом да су Бошњаци у Турској били део старе елите, коју је Ердоган сменио. „Секуларизација за време Aтатурка подразумевала је и европеизацију турског друштва, а он је сматрао да ће европеизацију најбоље спровести досељавањем народа из Европе. При том, Бошњаци су тамо дошли тамо са великом количином богатства и новца, и то у Турску која је била поприлично осиромашена. Били су део елите која је држала све полуге власти, образовала све лекаре, судије, тужиоце и професоре универзитета, док је унутрашњост била више привржена религији. Онда се Ердоган појавио као неко ко се обраћа тој унутрашњости обећањима да ће исправити неправду која се чини тим запуштеним деловима. Њега заправо и бира та унутрашњост, конзервативни део турског друштва, и тако је дошло до смене елита, а пошто су Бошњаци део старе елите, онда они сматрају да Ердоган угрожава њихове интересе“, објашњава Ганић.

ЕУ ипак највише плаћа

Дијаспора је важна и када је у питању оно од чега се живи. Пазарци су убеђени да турске инвестиције у Србију завршавају свугде осим код њих, и да локална економија опстаје баш јер дијаспора шаље новац. Но када се о донацијама ради, најшире руке према овом граду је Европска унија. Тек на другом месту је Турска агенција за развој и координацију (ТИКA), основана пре пет година. Преко тог фонда, у рашким општинама су реновирани домови здравља и сеоске школе, док су у Новом Пазару обновљени и мостови након поплава, а тренутно се ради на реновирању комплетног гинеколошког одељења болнице. Укупна вредност пројеката износи близу четири милиона евра.

„Aли ту су и други пројекти, поготово из области пољопривреде. Наш крај је идеалан за производњу малине и ТИКA је на наш предлог набавила саднице с којима су наши пољопривредници кренули у производњу. Очекујемо и наставак тог пројекта, што је за нас јако важно, јер је велики број незапослених“, прича помоћник градоначелника за међународну сарадњу Фарук Суљевић. Сагласан је са својим суграђанима у оцени да инвестиција у индустрију нема. „Ми до сада нисмо видели подршку Владе Србије у привлачењу инвеститора, и то не само инвеститора из Турске. Ми овде немамо ниједну велику немачку нити италијанску компанију. И то је ситуација са целим овим делом Србије. Имамо проблем недостатка путева, аеродрома, а турски привредник тражи где је њему најповољније“, жали се Суљевић.

Пословна сарадња је тако, причају Пазарци, остала на готово истом нивоу као и деведесетих, када су захваљујући родбинским везама могли да купе робу по нижим ценама и препродају је у Србији. Једина је разлика у томе што је шверц с годинама смањен, али се пословне везе и данас, кажу, своде на ситну занатску производњу и трговину, па се роба из Турске, репроматеријал и полупроизводи увозе преко фирми за потребе пазарских произвођача џинса и обуће. Веће турске фабрике одлазе у Врање, Лесковац и друге градове у којима инвеститори добијају повољније услове.

Мит је да Санџаклије имају повлашћену позицију када стиже турски капитал, сматра и млади редитељ Рифат Рифатовић. „Нема институционалних реакција, већ искључиво њуха за бизнис – ко шта нуди, то и добије. У Пазару се то каже хатар је хатар, али цир за паре.“ Или, што би рекли у другим деловима Србије, можда јесмо браћа, али нам кесе нису сестре.