Прочитај ми чланак

НЕМА ВЕЋЕ БИТАНГЕ од бившег Србина

0

autonomasi23

Стварање вештачког војвођанског идентитета је у поодмаклој фази. Покушаћу да из угла бачког староседеоца који није заражен војвођанским вирусом, без политичке коректности, објасним са чим се суочава просечан Србин у Бачкој, Банату и мање у Срему.

Гледајући своју фамилију закључио сам да тренутно нема веће барабе од бившег Србина у Бачкој, Банату и Срему, а који је постао Војвођанин, а уз то је обавезно староседелац, иако постоје и гори – потомци колониста из „воза без возног реда“.

Бивши Србин – „војвоџанерски староседелац“, ако је млађи, не чита ништа, сем кратких статуса на фејсбуку, а ако је старији – ни новине.

Сви су га покрали, Београд је за све крив – „прљаве Србијанчине“ зарађују на њему: „Шабачки накупци му продају скупо телад, а он њима даје јефтино кукуруз“.

Када треба да плати порез од 1500 динара по хектару – као да му ваде зуб „на живо“.

Купује земљу од 8000 евра по јутру(5755м2 је јутро, а хектар је 10.000м2), али када порез треба да плати то је много, јер „нема леба да једе“.

Од оних који читају, читају само Блиц и то само крупне наслове, и текстове од два-три пасуса. Не воли много аналитике, посебно ако се у првој реченици не каже да „Београд однесе све“.

Када види лопове око себе – то је „сналажење“. Када види да краде локални директор задруге, председник општине, директор школе, директор ЈКПа, или неке фирме која још ради, гледа да се и он огребе.

Ако не успе, први их осуђује како су лопови. Ако се огребе онда мудро ћути и клони се друштва где се они помињу, уз тихи коментар: „Ма није он баш такав, не можеш данас бити поштен, нећеш успети“.

Када му кажеш да су лопови око њега, од Месне заједнице до Општине и да је Београд далеко, он одмах узврати: „Да му је милије и лакше да га краде његов у Новом Саду, него прљава смрдљива Србијанчина из Београда“.

Када му то упоредиш примером, да ако му сутра, не дао Бог, неко силује кћер, и ако је тај неки „Шијачки из Нова Сада“, да ли ће и онда исто тако рећи да му је драго да је ћерку оскрнавио ипак неки „нашшш човек што знаде реда“, него нека „прљава Србијанчина“? – гледаће вас бело и сматрати да сте лудак и болесник.

„Војвоџанерска поштењачина“ – приликом орања је спремна да одоре од комшије, али и први да се гласно буни, ако му на другој парцели одоре неки исти као и он.

Прича како је дао жито џабе, и како „од Србије нема ништа“, али је од локалног криминалца спреман да купи магнет, и да га стави на сат за струју.

Не прича са рођеним братом јер: „Брат је ђубре и гад, јер је приварио Баабу па му је припис’о фртаљ јутра земље више“.

Када плаћа аренду за земљу у закупу, гледа да закине где може. Када њему плаћају, спреман је да обори договор, ако му се понуди и 10 евра више. Када сеје – посејао је 20 хектара тога и тога, а када жање и коси, и треба да плати комбајн, уверава све да тамо нема ни 15 хектара, и да су га још и одорали. Када су угрожена права пољопривредника, они нису сложни нити има било каквог заједничког циља.

Ако ради више земље, спреман је да блокира путеве ако му „Београд не исплати субвениције“, и то је сасвим легитимно, али он тамо није због правде и жеље за опстанком сељака, јер га не интересују права малих фармера и пољопривредника, већ како да добије субвенције за државну земљу и да плати ПИО 80.000 динара, као и онај који ради само 5 хектара, а коме се не исплати да уплати 80.000 динара, а да добије 10.000 динара по хектару: „Шта ме брига за мале, нека нестану, то су хобисти, је… им ја матер, то је социјала, нек пропадну!“

Ако ради мање земље, или је сточар, неће да иде на блокаде и протесте пољопривредника, јер су за њега они који протествују све лопови: „Да је Тито жив све би им поотим’о – за кога ја да се борим, за тајкуне, чега им је мало?“

Уколико им се скрене пажња да од излицитиране цене за државну земљу, Општини остаје 40%, покрајини 30%, док „Београду“ 30%, који и исплаћује субвенције, и да 70% фактички остаје на локалу – војвоџанерски сепаратисти гледаће вас као „теле у шарена врата“ и покушаће и за то да оптуже „лоповски Београд“.

Војвоџанери дирају туђе жене, причају свакаве гадости, хвале се како су домаћини, а имају швалерке – редовно ружније од својих жена, или локалне лаке даме.

За Србијанце, Војвоџанер је спреман да каже да су то „турска копилад“, „јер су гарави к’о Цигани“, а о томе како и дан данас у његовом окружењу има свега па иванбрачне деце по „циганским чергама“ – ћути, и сети се тога само када треба из зависти опљувати дотичног као своју конкуренцију.

Када почне да брани своје „културно аустро-угарско наслеђе“, наводи као пример, да су „Србијанчине гарави као Цигани, јер су им бабе биле турске наложнице 500 година“, а ако му се скрене пажња да су Турци били у Бачкој и Банату од 1542. и 1552. године(у Срему много раније), па до Пожаревачког мира 1716. године, и да су преци данашњих староседелаца у Бачкој и Банату(у Срему посебно), били под Турцима од пада Смедерева 1459. године, па до Велике сеобе Срба 1690. године, јер су напросто тамо живели пре него што су кренули у сеобу – војвоџанерски отпадник гледаће вас у чуду, јер о томе никада није размишљао.

Бивши Србин, потомак колониста из „Осме офанзиве“ – данашњи Војвоџанер, још острашћеније ће говорити о „Србијанцима – Турцима и тзв. „права прве брачне ноћи“, али када му се каже да је Србија била под Турцима од пада Смедерева 1459. године до 1804 године и Првог српског устанка, а Босна и Крајина од 1463. до 1878. године и окупације Аустро-угарске, мислиће да говорите о шпанским селима, јер за њега историја почиње од седам Титиних офанзива и најомиљеније осме, а посебно од шездесетих година 20. века када су привилегије „лажоборачких носилаца споменице“ код њих зачели војвођански идентитет.

Коментар војвоџанерског отпадника, када чује да је неки, рецимо Вребалов, заклао родитеље и спаковао их у замрзивач у Новом Саду – је „да је Београд крив за све, јер нам је донео ратове, и људи су полудели од кризе и немаштине“.

Када чује да је неки лудак побио 10 људи у Бору, обавезно прокоментарише: „да су то луди Србијанци – Власи – Цигани који су излудели од врачара и врачки, и који ни не знају шта је Слава и шта је Православље“, а да су само Војвођани прави Срби који знају реда.

Када га питаш, а зашто не сече колач за Славу, као из топа одговориће: „То је србијански обичај, то код нас нема“!

А када га питаш од када тога нема и због чега, он нема одговор.

Када се неки избегли Далматинац зачуди како Војвођанин мрси прасетину за Светог Николу, одмах му очита лекцију: „Да је тај дош’о из неке вуко….не, па је њега наш’о да учи вери, а њега је још праМбаба учила да пијуче за Бадњи дан“.

У сваком разговору у једном моменту крене вређање свог народа – „како смо говна“, али и хвалоспеви другима – „како су Словаци педантни и вредни – неће те приварити као Србијанци“, и наравно – како су Шокци побожни и црквени јер је „Ватикан јак“, а не ко „наши попови лопови“: „То да видиш недељом: сви се оправе, и мали и велики, и у Цркву“ – а када му напоменеш да он први не иде ни за своју Славу, увек одговори: „Да он иде када осети потребу“.

Том истом Словаку је спреман да опсује „матер тотску“ ако му овај стане на пут, или им се интереси поклопе (ово псовање је само Словаку иза леђа – нап’ако да добије батина).

Ако му је комшија нека немоћна баба или самохрана жена, није немогуће да њено двориште и имање користи као депонију, па се преко плота пребацује све од грађевинског отпада до цркотина.

„Дођоши“ – осмоофанзивци су наравно покварени, јер имају „лажоборачке Титине пемммзије“ и привилегије, али је сутра спреман да „све припише на сина“ и тражи туђу негу и социјалну помоћ, или да среди нешто испод жита, и да свима у кући каже „дас ‘отом не дивани прид неким“.

За ратове су му криви „дођоши који би се само клали и убијали, па су са њима и дошле невоље и нетолеранција“ – „наши су толерантни, који знају да кажу и Хваљен Исус, и Добри Ђен, и Крискот, и Јуно пот, и да честитају католички Божић и Све свете“.

Kolonisti na berbi kukuruza u Vojvodini 1945

Када му напоменеш да су 1945. године, преостале домаће Швабе убијали и клали „наши културни староседеоци што једу супе са флекицама, соса и резанце с маком“ (све домаћи партизани и титоисти, а данас су они велики Војвођани), и да смо се међусобно таманили од Ракоцијеве буне па до данас и то горе него „дођоши“ – он одмахне руком и каже: „Та нећемо се ваљда враћати до Кулина бана“.

О томе да су колонисти дошли у празне швапске куће које су „очистили“ наши староседеоци (све оно што Шваба није могао натоварити на кола – шифоњере, завесе, већи намештај, оруђа за обраду земље), одмах каже: „Да су Швабе отеле њихове коње да имају за пут до Немачке, и да је то отприлике то“.

Своју толерантну и „мулти-култи црту“ бивши Србин Војвоџанер, посебно показује када треба да прода стару бабину кућу – черпићару.

Иако је у доста лошем стању, спреман је да је хвали као да је вила, и иако органски не подноси избеглице (од њега их више не подносе само потомци колониста – садашњи Војвоџанери, јер их подсећају на свој родни крај и кваре им идилу и заблуду о сопственом војвођанском идентитету), он прво избеглицама понуди кућу (јер ко ће данас купити куће на селу?), и то коментарише: „Бољ’да они купе нег’ какве Циганчине“

Војвођанин – бивши Србин посебно истиче своје „културно“ аустро-угарско порекло и помиње Марију Терезију и њене „пруге и путеве“, и „како се онда’к добро живело“, не знајући да је Марија Терезија умрла 1780. године, давно пре свих путева и пруга, а да су његови били кметови у феудалном друштву, и ратници за туђе интересе, па су после свега почетком 20. века, масовно одлазили у САД, радећи по Америци – зарађујући за куповину земље у свом селу, и бежећи од немаштине и кметског статуса и без било каквог нациоланог права (Србија је прва после Француске укинула феудализам Сретењским уставом 1835. године а Аустрија је са осталим силама тражила под хитно његово укидање).

За Војвоџанере је 1918. године почела окупација, јер су им „Србијанци сели на грбачу и тада су почели злочини, и владавина духа нетолеранције“.

Наравно за већину Вовјоџанера, посебно колониста из 1946. године, 1944. је дошло особођење.

Када му се провуче кроз уши да 1918. године ни једно мађарско и немачко дете није заплакало, јер се српска војска није светила за злочине њихових очева: аустро-угарских војника – окупатора Србије од 1915-1918 године, и да није нико протеран, нити је неко завршио у масовним гробницама, а да су они који су од Јајца стварали и створили тзв. АП Војводину, 1944. године убијали немачке и мађарске заробљенике и цивиле, српске кулаке, монархисте и краљевске војнике који су се враћали из заробљеништва из Немачке – после тих аргумената Војвоџанер је нервозан и врло конфузан.

Војвоџанерски сепаратиста ће на помен јогурт револуције(у којој је у великој вероватноћи и сам учествовао), одговорити да је то била окупација „Косовара“, који су дошли са Косова и Београда да руше „нашу владу“.

Заборавиће на кризу и ко зна коју реформу која је претходила тој, као и свим револуцијама у источној Европи. А када га присетите да су вође јогурт револуције били Михаљ Кертез из Бачке Паланке, Радован Панков из Товаришева, Јовица Станишић из Раткова, Милорад Вучелић из Црвенке, Бошко Перошевић из Раткова, Јован Радић из Товаришева, премијер Станко Радмиловић из Сремске Каменице, премијер Драгутин Зеленовић из Сирига, Радоман Божовић из Врбаса, Недељко Шиповац из Карађорђева, Миодраг Бабић Хемофарм из Зрењанина, Дмитар Шегрт из Кикинде, Бранко Баљ из Липара ,Живко Шокловачки НИС из Новог Сада, Жика Смиљанић из Апатина, Геза Фаркаш из Тополе, Карољ Касаш из Кањиже, Јан Кишгеци из Бачког Петровца, Раде Свилар из Апатина, Мирко Ступар из Челарева, Маргит Савовић из Суботице, војвоџанерски сепаратиста на ова имена гута кнедле и црвени, одмахује руком и мрмља.

Шта Албанац мисли о Влади у Србији (ВИДЕО)У пљувању свог народа нема меру, као ни у хваљењу других, па ћете често чути невероватне похвале албанској традицији и менталитету:

„Шиптар кад ти даа Бесу, то ће ти испоштовати макар умро“, уз наравно примере како су сви они добри, и како смо били будале „када смо им протерали пекаре и сладолеџинице“, јер је баш код тог Шиптара спав’о када се се враћ’о са мора и угостили га као брата (он свог брата није угостио 10 година, јер му жена не прича са јетрвом, посебно после оставинске расправе).

Спреман је одмах са тим Албанцем да направи дил, и да купи од њега крадено дрво и „нафту из камионског резервоара“, а за узврат да му продаје стоку без папира, коју овај шверцује на Космет.

Када Војвоџанеру поставиш питање, одакле Албанцу са шлепером у Великом Трновцу новца за 100 крава, када нема два хектара обрадиве површине, ни кукуруза за качамак, и напоменеш му да је накупац можда и наркодилер, он одмахне руком и каже „Боли ме к… важно да је он мени платио, нећу ваљда Србијанцу да дам да ме уцењује“.

Када му поставиш питање, како то Шиптар пренесе 25 тона шверцоване и крадене робе са Космета или Прешева ауто-путем до Бачке, и истим камионом пренесе стоку или пшеницу назад, а да га нико не контролише, и зашто то сиротиња – Срби са Севера Косова, не би радили и зарадили, а не могу ни да пређу Ибар у Митровици, он ће вам одбрусити да је Космет продат, да су Срби са севера све лопови и мафијаши (баш је глед’о Инсајдер), и да су они продали куће за милионе и седе по Београду који нас све краде.

Када је после инцидента на фудбалској утакмици, видео да је полупано неколико албанских пекара по Новом Саду и Сомбору, одмах је прокоментарисао да се ради о „оним избеглицама из Ветерника“ и да „само дивљаци могу дирати миран свет“.

Док су му говорили претходних дана и година да се Срби на Косову и Метохији убијају и да им се пале куће, тврдио је: „То није наше, то смо изгубили, треба да се одселе, јер их Шиптари не воле“.

На питање одакле пекару Албанцу новац да за годину дана прављења и продаје переца и кифли, купи велике локале на најбољим локацијама по градовима, и то све у стаклу и мермеру, одмах одговара: „То ради – то не спава, знаш ти колико он ‘леба прода дневно?“

Ако га питаш зашто се домаћи пекари не обогате и не купе локале од по неколико стотина хиљада евра – каже:

“ Наши су „Лебомири и лезилебовићи“.

Када се у његово село досели неки српски избеглица са Косов и Метохијеа, коме је фондација Владе Дивца купила кућу за 7000 евра, а ако није купила баш његову, одмах проради завист и његове речи су: „П… им материна, то ништа не ради, то само седи и пуши, а држава им куће купује од мог жита“!

Од таквог бившег Србина староседеоца, а данашњег Војвођанина, гори је само бивши Србин потомак колониста из „Осме офанзиве“, са војвоџанерским идентитетом.

Зашто су новопечени Војвоџанери – потомци „Осмоофанзиваца“ гори од староседелачких отпадника?

Па поред свега овога додајте и лудило, да се снаја удаје за свекра на умору, да би се лажоборачка Титина „СУБНОР пеммммзија“ задржала у кући.

Тако када свекар треба „да крепа болан“, прво иде развод са мужем, па онда венчање са свекром на самрти – наравно све то ће оправдати речима да је Београд лоповски град, и да се морамо „одвојити од Цигана“.

Верујем да ће овде многи препознати бивше Србе у Црној Гори, Босни, Македонији, и то не треба да чуди, јер доказ да смо један народ, је и сличан „бекграунд“, и слични антисрпски стереотипи, свих отпадника и бивших Срба широм Балкана.

Ово написа Србин – бачки староседелац, и са очеве и мајчине стране који није постао Војвођанин.

Јован Ранисављев, Товаришево, Бачка.

(Србин.инфо)