Прочитај ми чланак
(Веселин Ђуретић)
Ни у совјетској у у југословенској историографији нема дилеме о томе да је Црвена армија октобра 1944., у свом тријумфалном походу од Стаљинграда и Курска преко Румуније и Бугарске избила на границе Србије као ослободилачка антифашистичка војска.
Главни њен циљ је био сломити кичму хитлеровској Јужној армијској групацији, армијама ЕиФ, да би се створили услови за пут на западу према главном циљу – Берлину. Контраверзе око оцене карактера ове операције настају после 1991., онда када су се након пада Берлинског зида 1989., на југословенску друштвено политичку сцену појавиле исте оне међуратне сепаратистичке снаге (хрватске, албанске, словеначке, муслиманске и др.) и то на начин који је показивао да Други светски рат у Југославији није био завршен, да су домаћи експоненти нацифашистичких снага били само привремено спутани, а управо то је створило услове да оне наставе дело које због пропасти Осовине нису успели да заврше. И оне су то урадиле изазивајући грађански рат 1991.-1995. и Нато агресију 1999., потом и окупацију Свете српске земље Косово и Метохију. Апсурд је било то што су их подржавали не само стари хитлеровски савезници, у првом реду Немачка, него и неки бивши српски савезници, чак на одређени начин и Јелцинова Русија.
Истичући херојски ослободилачки поход Црвене армије, уз помоћ неких јединица НОВЈ, налазим за сходно да, резонојући из угла епилога процеса, који се десио крајем XX и почетком XXI века, назначим неколико чињеница које говоре о потоњој титовско-хрватској злоупотреби и социјалистичког интернационализма и југословенства, оне злоупотребе које показују Брозово изразито антисрпство. Због ових титовских обмана и сама Београдска операција је показала да ни западни савезници ни Совјети још нису били схватили основну одредницу понашања националних снага у ратујућој Југославији, да пре свега нису схватили карактер принципа борбености као критеријума свих савезничких вредности. А управо то је проузроковало српску трагедију, преко Хитлеровог става: За једног убијеног Немца убити сто Срба. Епилог процеса показује да је Тито игноришући овај принцип игнорисао српску националну политику самоодржања производећи међусрпски рат.
Обманути западни савезници су се и после великог ратног обрта у својој политици према Југославији напајали са стаљинских пропагандистичких извора. Радио станица „Слободна Југославија“, инсталирана у Тбилисију, сејала је по свету лажи и обмане, засноване углавном на Титовим доставама, а оне су показивале да се савезнички понашају само његове снаге, а да су Михајиловићеве колаборационистичке и профашистичке. Узимајући у обзир принцип борбености као критеријум савезничке вредности, Тито се и Истоку и Западу представљао као „јунак без мане и страха“, па је на Западу био проглашен за „Балканског Робин Худа“. На основи оваквих приказа југословенске ситуације деловала је и Техеранска конференција великих из краја 1943., дајући преимућство титовском отпору, убрзо и обилату помоћ, а све више одбацујући његовог конкурента ђенерала Михајловића, толико да се нису виделе ни оне четничке, по савезнике врло значајне активности на комуникацијама у моравско-вардарској долини, које су водиле према југу. Иако су Черчилови емисари то често истицали, као нпр. Мајкл Лиз (Силовање Србије, Београд 1991.), Стаљину овакве Титове обмане, ако је за њих знао, нису као такве могле сметати, јер су оне одговарале његовом револуционарном принципу „циљ оправдава сва средства“.
После капитулације Италије и Техеранске конференције НОВЈ је постајала све већа сила, а Тито је и даље строго водио рачуна да она буде прихваћена као свејугословенска формација, иако су све до пред крај рата Срби сачињавали око 90% њеног састава. Хрват Тито је водио рачуна и да у својим депешама често говори о свом сукобу са „четничким великосрбима“, и да избегава наводе о непрестаној геноцидној активности НДХ. Претпоставити је да је деловао чак и у дослуху са Павелићем, чак и са одређеним католичким круговима, о чему посебно говори чињеница да није ни покушао да нападне логор у Јасеновцу, кланицу стотина хиљада Срба и других. У Титовим извештајима српске партизанске јединице у Хрватској све више су представљане као хрватске, што је у Москви примано са неким разумевањем, јер су на челу ових јединица били постављени ретки чланови КП Хрватске.
После англо-америчког десанта на Апенинско полуострво покрет под Титовим вођством постао је масовнији. Појављивале су се многе нове бригаде и дивизије, не само у приморју, него и у свим српским подручјима НДХ, па се стицао утисак да је његова војска апсолутни господар југословенске ситуације. Због чега је Черчил 1944. нашао за сходно да тражи разграничење између Титових и Михајловићевих снага на Копаонику, иако су тада снаге ЈВуО контролисале, не само Србију, него и велике делове Црне Горе, Херцеговине и српских подручја НДХ.
Велику ратну прекретницу донела је немачка офанзива уперена против оба југословенска покрета отпора, из краја 1942. и из маја 1943., нарочито операција „Шварц“ – битка на Сутјесци. У овим офанзивама хитлеровци и мусолинијевци, у страху од савезничког десанта на Јадрану, хтели су да униште обе ове снаге. Ни англоамериканци ни Совјети нису знали да је Тито тада са немачким официрима био постигао договор тајновитим путем о заједничкој акцији у случају да дође до англоамеричког десанта.
Битка на Сутјесци била је прекретница, захваљујући извештајима Черчиловог емисара Била Дикина, иако се радило о великом поразу титовских снага. Дикин је ову битку представио као велику операцију што је потискивало дотадашње представе о партизанима као малобројним, свуда разбацаним групацијама. На овој основи британски премијер је кренуо у сусрет Титу, упућујући код њега и представнике највиших чинова, чак и свог сина Рандолфа.
Наведени Титови преговори са Немцима показивали су да су се иза овог човека налазили не само Совјети него и одређени великохрватски кругови, који су знали да евентуално искрцавање савезника доноси победу Михајиловићевом покрету и да тиме осујећује хрватске планове ради стварања антисрпске Југославије, засноване на коминтерновским антисрпским пројекцијама које су српски народ свестрано комадале, што је била прва етапа ка стварању независне Хрватске.
Али, показало се да ни велике ратне прекретнице нису створиле услове за ширење НОВЈ према Србији, и поред неколико покушаја да се пређе река Дрина. Продор је успео тек крајем 1944., онда када су четници, сазнавши да неће бити англоамеричког десанта за који су били потпуно војно-организационо спремни, били из темеља поколебани. И народ Србије био је догађајима толико збуњен да је почео масовно да прелази на страну НОВЈ: широм Србије формиране су бројне бригаде, дивизије и корпуси. Оваквом обрту прво је допринела капитулација Италије, потом и повлачење Немачке са Косова и Метохије, па су се и у Старој и јужној Србији и Македонији појављивале многе партизанске групације.
Највећи удар Михајиловићевци су доживели 12. септембра 1944., када је черчиловски употребљени краљ Петар Други, своју ЈВуО позвао да прихвати Титову команду. Краљ је тиме срушио свој престо.
Прихватајући Тита као свога Стаљин је, да би га учинио партнером великих савезника, повео игру геостратешког карактера, с циљем осујећивања десанта англоамеричке армије на Јадрану. Предложио је да Титу, као равноправном партнеру, доделе Средишњи фронт (Сремски), а да они само тактички интервенишу у Југославији: западњаци на обали, а Совјети на истоку, и да се после уништења немачке јужне групације повуку. Стаљин је, уствари, надиграо партнере, тиме што је добио задатак да противника убије на главу, у Београду, и да тиме доведе на власт свог човека Јосипа Броза Тита. Да би овога представио као самосталну личност сугерисао му је да се лично обрати Москви, односно да лично позове Црвену армију да уђе у Србију. Титов изненадни лет са Виса у Москву ради сусрета са Стаљином, септембра 1944, вероватно је био у везиса овим, али, потоње његово понашање је показало, да је свом вођи Стаљину сугерисао да се на Србију треба гледати као на „последње упориште фашизма“. Неки Титови сарадници говоре да им је поручивао да се и они тако понашају. „Такав план, пише Тито Стаљину 05. јула 1944., осујетио би многе планове на Балкану са стране оних који желе да помоћу раздора учврсте своје позиције“ (Веселин Ђуретић, Савезници и Југословенска ратна драма, II, Београд 1992., стр. 512). Сремски фронт Немце није зауставио али је изазвао још једну српску кланицу, погинуло је око 30.000 људи (међу њима и несрби). Шумадија је била „окићена“ црним барјацима.
Тешко је и поверовати да све ово није било договорено са Стаљином, будући да је Црвена армија већ била планирала свој поход према Балкану да би спречила одступницу Хитлерове јужне армијске групе односно да би ослободила залеђе главног продора – према Берлину. Да је то било договорено показују и Титова наређења својим командантима да одлучно осујете сваки десант, као и да спрече сваки контакт Англоамериканаца и четника. Прва жртва ове политике био је Михаиловићев елитни командант Војислав Лукачевић, чију су јединицу у Херцеговини напали заједно и партизани и Немци, да би онемогућили њен пут према мору ради сусрета са Енглезима.
Стаљин је, потоњи догађаји су показали, овом великом завршном игром био осујетио и Черчилове потоње планове, нарочито онај, изразито наивни, да прихвати Тита као заједничког партнера, што је он урадио преко употребе српског краља – „Нејаког Уроша“, упућујући га да сам позове ЈВуО да прихвати Тита као врховног команданта. Прослављени Енглез показао се као наивни политичар, када је мислио да ће повезивањем краља и Тита обновити монархију.
Зашто тврдим да је Црвена армија ослобађајући Београд изазвала и нову српску трагедију, зато што је доводећи на власт човека који је, потоњи догађаји су показали, био и антијугословен и антисрбин?
Српски сусрет са Црвеном армијом на граници показао је да су биле уродиле плодом све раније антисрпске употребе неруске Русије нарочито титовске, које су сејане током читавог Другог светског рата. Показало се да совјетски ослободиоци нису знали да ће их, после ступања на тло Србије дочекати братски народ, у црно завијен, геноцидно сатрвен и масакриран и у време многих хитлеровских одмазда изазваних титовском екстремистичком политиком. Црвеноармејци нису знали да су и тада на територији НДХ пуном паром радиле хрватске „фабрике смрти“, гутајући нове десетине хиљада Срба.
Српски националисти су дочекујући на граници Русе као браћу били запрепашћени када су видели да их Црвеноармејци не виде у аутентичној православно – словенској светлости, да су их тамо уместо загрљаја сачекала наређења да се разоружају, или да прихвате Титову команду. У унутрашњости Србије такви сусрети били су још више запрепашћујући, јер су се дешавали и после заједничких ослободилачких акција, нпр. у Крушевцу, Краљеву и др. Запрепашћењу и тузи није било краја када су сазнали да се иза ове велике војске креће Југословенска интернационална бригада под командом потпуковника Марка Месића, човека који се антисрпски доказао још 1941., па је од Павелића био одређен да буде предводник „хрватских јунака“ на Стаљинград. Прича се да је овај после уласка у краљевски Бели двор пуцао у православну икону. Како су тек били згранути Михајловићеви команданти када их је овај у име краља Петра позивао да се ставе под његову команду.
Сва Србија је била изненађена после оваквих сазнања, али мање Недићевци и Љотићевци, јер су у току дуге сарадње са руским белогардистима сазнали да после Октобарске револуције није било више православне и словенске Русије. Стога су се, да се не би сукобили са „руском браћом“, пре уласка Црвене армије у Београд повукли према северу. У титовској пропаганди то је представљено као бекство идеолошких савезника.
Са закашњењем повлачила се према северу велика групација под командом ђенерала Михаиловића, којој су се прикључиле и снаге из Црне Горе, Херцеговине и Босне. Био је то још један српски пут голготе. Повлачећи се преко снегом завејаних планина многи су скапали од зиме, многи од тифуса. На северном делу Босне група је била разбијена на два дела: један део је наставио према северу, док се главнина окренула према југу – према Србији. Оне који су кренули према Хрватској, Словенији и Аустрији сачекали су „преваспитане“ усташе, али и снаге НОВЈ. Команданти ових четничких формација П. Ђуришић, П. Баћовић, књижевник Д. Васић, нашли су смрт у јасеновачком крематоријуму. Михаиловићева група на путу повратка изгинула је на Сутјесци и у долини Дрине и над њима су се иживљавале „преваспитане“ усташе. Ђенерал Михаиловић је после скривања од потера доведен пред Титов суд, осуђен и бачен подивљалим псима да га поједу.
Тако је био уклоњен један борбенослободарски део српског друштва. На северу, у Словенији, десио се још један масакр над Србима, али и над многим хиљадама словеначких домобрана. У завршници ове трагедије десила се трагична иронија српске судбине; заједно са овим часним људима нашао је смрт и део усташких кољача који је успео да се повуче према северу, неколико хиљада људи. Главне коловође геноцида на челу са Павелићем ватиканским „пацовским каналима“ пребачени су на тло демократског запада. Неки од ових касније ће постати Туђманови министри.
Вратимо се Београдској операцији. У главни град Југославије је 20. октобра 1944. ушла Црвена армија бројчаности између 300.000 и 380.000 војника; уз садејство око 35.000 партизана, којима је командовао, формално генерал Пеко Дапчевић а стварно Сретен Жујовић. Командант Црвене армије био је маршал Толбухин. После ослобођена Београда Црвена армија се повукла према северу, преко Војводине и делова Славоније, према Мађарској. На широком току Дунава, код Батине погинуло је више хиљада њених војника. Заједно са њом у овим борбама учествовале су и бројне јединице НОВЈ. Совјетска војска је борећи се на тлу Југославије изгубила око 31.000 војника и официра.
Остаје неизречен одговор на питање зашто је ова војска кренула тежим путем, а не северно од Саве према Загребу? Мој одговор је, зато што би се, да је кренула овим правцем, сусрела са десетинама хиљада хрватских хитлероваца, католичких загрижењака, који би се против православног Руса огорчено борили. Мој одговор је и то да би на овом путу наишла на хрватске логоре смрти, у првом реду Јасеновачки, који су још увек радили пуном паром, чиме би биле демистификоване деценијске антисрпске обмане Совјетије и Стаљина.
У Београд су после одласка Црвене армије према северу, биле задржане само неке југословенске јединице са задатком да главни град очисте од српске „реакције“: Прва Пролетерска дивизија и Шеста Личка. Главни предводници „чистача“ били су лидери ОЗНе на челу са Слободаном Пенезићем Крцуном, Милошем Минићем, Вељком Мићуновићем, Јовом Капиџићем. Они су само за неколико месеци уништили велики део београдског горњег слоја, око 30.000 Срба. Ван Србије и у другим српским земљама ови титовски дресирани, убили су око 100.000 људи. И у овом погледу Тито је следио стаљинску праксу: у Русији је после Октобарске револуције, неки аутори наводе, убијена трећина горњег слоја друштва, трећина је натерана у бекство, а преостала трећина, стицајем тешких околности, била упућена да служи режиму. Слично се десило и Србима, чак је био идентичан и класно револуционарни критеријум који је на власт доводио многе лумпен пролетере и лумпен сељаке, анационалне људе, тзв. интернационалисте.
У завршници истичем: Улога Црвене армије у ослобођењу Београда била је доминантна; то је чињеница важнија од свега онога што се Србима потом дешавало, јер за оно што се тада збивало није био одговоран Руски народ него његова доктринарна бирократија.
Резонујући на нивоу епилога процеса, који се збио у задњој деценији XX и у првој половини XXI века, усуђујем се да устврдим да су захваљујући различитим употребама, односно злоупотребама, антисрпске Русије Срби доживели трагедију, после косовске (из 1389.) највећу у својој историји. Стаљински ученик Тито искористио је Совјетију, односно српско русофилство партизанског покрета, да оствари антијугословенске и антисрпске и антиинтернационалистичке циљеве, односно да, користећи се српском и руском победом, створи велику Хрватску на углавном српском етнојезичком простору. На тој основи настајала је нова друштвена свест, и код Руса и код Срба, производећи генерације које су титовске, односно стаљинске намете прихватале као истините.
Полазећи од таквог уверења моја маленкост предлаже да се у првим месецима 2015., поводом победе над фашизмом, у Москви организује научни скуп о руско-српским односима у XX веку, у коме би учествовали само они научници који знају да резонују на нивоу целокупног нововековног процеса, јер резоновањем на догађајном нивоу све је могуће доказати.
