Прочитај ми чланакУ мору информација које се од увођења ванредног стања смењују као на траци, признање председника Србије Александра Вучића да држава надгледа кретање грађана који су се вратили из иностранства, прошла је готово незапажена.
И док је разлог због којег су се надлежни одлучили на овај корак јасан, остаје непознато – на основу ког закона је власт себи узела за право да преко мобилног телефона надгледа кретање грађана.
pexels.com
Тај закон није Законик о кривичном поступку (ЗКП) који уређује начин коришћења посебних доказних радњи, у које потпада и праћење комуникације.
Како за Данас појашњава Дамјан Милеуснић, истраживач у организацији Партнери за демократске промене Србија, посебне доказне радње попут прислушкивања и праћења могу да се предузму уколико постоје основи сумње да неко припрема извршење кривичног дела.
– Међутим, то је случај само за поједина кривична дела, која су прописана чланом 162 Законика о кривичном поступку. Кривична дела Непоступање по здравственим прописима и Преношење заразне болести не налазе се међу њима, каже Милеуснић.
Примена посебних доказних мера иначе, према ЗКП, креће од надлежног тужиоца, који образложен захтев за њиховом применом подноси суду.
— СРБИН инфо (@srbininfo) March 25, 2020
Дозволу да се мере примене даје судија за претходни поступак, а сам чин спроводи БИА, полиција или војна служба. Дакле једини законити начин да се прати комуникација грађана је уз одобрење суда, а суд по закону не може ту меру да одобри уколико се сумња да је неко починио дела којима се крше здравствени прописи.
Дугачка листа дела за која се, у случају сумње, може одредити надзор, иду од тешког убиства до давања и примања мита, али не подразумева и два дела за која евентуално могу да се сумњиче људи који крше мере изолације.
Ипак, председник је у свом обраћању јавности нагласио да се грађани не прислушкују, већ да се само прати њихово кретање. Говорећи о кршењу мера самоизолације, Вучић је на конференцији за медије одржане 19. марта истакао се мере углавном поштују.
– Наравно да има катастрофалних изузетака. Имамо савремене техничке мере којима то пратимо. Пратимо телефонске бројеве, пре свега италијанске. Дакле, не прислушкујемо, већ пратимо да ли се крећу људи са италијанским бројевима у ромингу – и крећу се. Посебно ће полиција вечерас да обрати пажњу на одређена насеља… Немојте да се изненадите ако у Миријеву видите већи број полицајаца, у неким другим насељима и местима источне Србије и Поморавља, јер их видимо да се крећу. Немојте да мислите да ћете нас преварити остављањем телефона на једном месту, јер смо пронашли још један начин да пратимо ко и како крши правила које је држава прописала. Ово све радимо да бисмо заштитили здравље људи, казао је Вучић.
Устав Републике Србије, међутим, не прави разлику између прислушкивања и праћења телефона.
Наиме, Уставни суд је 13. јуна 2013. године, оспоравајући уставност појединих чланова Закона о електронским комуникацијама дошао до становишта да је за приступ метаподацима, који између осталог садрже и локацију телефона, неопходна одлука суда у складу са чланом Устава који штити тајност писама и других средстава општења. Стога је незаконито приступити подацима о кретању грађана без одлуке суда.
А одлука суда је, опет, немогућа јер закон не дозвољава да се прати комуникација људи који се сумњиче да су прекршили мере Владе о забрани кретања за време пандемије.
Најзад, не треба заборавити да је тренутно на снази ванредно стање и да Устав у таквим ситуацијама дозвољава суспензију одређених људских права. Једно од тих права је и она на приватност. Међутим, то што је ванредно стање не значи да не постоји процедура која мора да се испоштује.
– Устав предвиђа када су ограничења људских и мањинских права могућа, али такође мора да постоји и посебни акт којим ће бити прописано на који начин, у коју сврху и у ком обиму се поједина људска права ограничавају, појашњава Дамјан Милеуснић.
Нема акта о надгледању
Акт који би надлежнима дозволио да надгледају комуникацију грађана није донет. Уредба Владе о мерама за време ванредног стања привремено суспендује слободу кретања, али право на тајност писама уопште не спомиње.
