Прочитај ми чланак

Не отварајте ЕУ фашистима! Малолетном детету тражили брачни статус и број деце

0

Како је текао попис једне сасвим обичне породице из Панчева

– Добар дан. Ја сам пописивач, могу ли да уђем –  професионалним тоном представила се особа која је звонила на врата панчевачке породице, показујући идентификациону картицу која јој је висила око врата.

– Само изволите – гласио је одговор.

Пописивач је ушао, изабрао место где ће да седне, разгледао мало по простору, извадио лаптоп и питао: Може?

– Може.

– Да ли имате собе веће од четири квадрата – уследило је прво питање, а одмах и коментар да апликација не ради.

– Како мислите не ради? Па, видите да имамо собе које су веће – стигао је одговор од главе породице.

Пописивач је гледао у екран и објаснио да апликација нуди одговор „непознато“.

– Па то није онда валидан податак – процењује домаћин, на шта је пописивач рекао да не зна шта да ради јер имају само опцију „непознато“.

Ништа онда. Слегли су раменима и пописивач и домаћини јер „коме је битно да ли су собе веће или мање од четири квадрата на овом попису“.

Иако питање смешно звучи данас, свакако се поставља с разлогом јер некоме је битан овај податак ако сутра по неком Закону о климатским променама планира да одредити „4 квадрата по човеку“ у стамбеном простору, па ко има више може по одлуци државе добити и „подстанаре“ по Титовом рецепту. Ко зна…

Контрола породице

Апликација је потом „прешла“ на нешто што се зове „контрола породице“.

– Шта је то – питају укућани.

– Нешто њихово – одговара гост не откривајући ко су ОНИ, лупајући по тастатури и фотографишући екран да пошаље контролору као доказ да делови апликације за уношење одговора на пописивачка питања „не шљакају“.

Потом су уследила питања – име и презиме, година рођења, да ли одувек станари живе на овом месту, где су рођени, на којој општини, да ли имају децу, колико, када су она рођена, на којој општини, где су мајке станара живеле у тренутку њиховог рођења, где су они живели у тренутку рођења њиховог детета.

Проблем у читавој овој причи био је тај што су супружници рођени истог дана, исте године, у истој општини и истом граду.

– Не, не. Сад питам супруга за податке – каже пописивач када је завршио уношење оних који се односе на супругу.

– Па то су његови – одговара супруга, а он клима главом.

– Како мислите? Све исто, само четири последња броја ЈМБГ се разликују – одговарају супружници спремно.

Пописивач гледа у те људе. И, после уношења свих тих података прелази на дете.

Колико има деце ваше малолетно дете?

– Брачни статус сина – било је прво питање.

– Како то мислите? Зар се та питања не прескачу за малолетну децу? Па, погледајте, мој син је пред вама – поскочи мајка и каже да неће да одговара на несувисла питања.

– Не ради апликација. Ево, не да ми даље. Морамо та поља да попунимо – одговара пописивач.

– Колико има деце ваш син – било је наредно питање.

Мајка је већ устала и рекла да је потпуно ненормално да наставе даље са питањима. Дете поче да се смеје. Отац гледа збуњено.

Пописивач поново фотографише екран и сад већ зове контролора.

– Хало! Слушајте, апликација тражи брачни статус и број деце малолетног детета – покушава да представи проблем надлежнима.

Мајка већ пружа руку да се и она чује с тим контролором.

– Госпођо, апсолутно је несувисло да одговарамо на питања о брачном статусу и броју деце мог малолетног детета – каже мајка.

Контролор пописа одговара да је таква апликација?!? и да би требало да одговоримо да бисмо завршили пописивање.

– Госпођо, ви не разумете! Мој син је малолетан, није ожењен и нема децу! Шта да одговорим – пита мајка.

Отац стреља погледом све. Види му се на лицу да жели свима да каже да се заврши више с тим јер се претерано отегло. Траје већ 45 минута!

– Не ради вам апликација. Пописивач се малтретира. Губи време. Није он ништа крив – говори мајка контролору.

Контролорка тражи пописивача. Чује се да каже да извади папире и крене „пешке“ у поновно пописивање целе породице, на шта муж, жена и син одречно врте главама. То је још 45 минута! 

– Нисам понео папире – одговара пописивач и објашњава да носи лаптоп и да се претпоставља да све ради исправно чим су га задужили. Одахнуше сви у просторији.

– Мој син није ожењен, иде у основну школу и нема децу – издекламова мајка.

Сад већ пописивач има израз лица као да је све отишло дођавола. Попуњава поља у апликацији. Лупа по тастатури.

Попис о кретању детета?

– Где дете иде у школу – следеће је питање.

Стиже одговор. Школа нема ни 500 метара од куће.

– Како иде у школу? Опције су пешке, бициклом, тротинетом, трактором… – наредно је питање.

Мајка пита дете да ли да каже трактором. Дете се смеје и одлази у своју собу. Куче побеже са њим. Настаде мук.

– Трактором – изрече мајка. Отац виче: „Ма дај! Морам да кренем. Упишите да иде пешке у школу“.

Уследило је још питања. На крају пописивач устаје. Извињава се на превише одузетом времену, скупља своје ствари и лаптоп враћа у торбу. Стоји и гледа чланове породице.

– Надам се да ће вам прорадити та апликација, нема пара које могу да вам плате нервирање – смиреним тоном каже мајка.

Пописивач себи у браду гунђа да неки људи не желе да отворе врата, неки неће да одговарају на питања, а има и других мука на терену.

– Плаћени смо 80 динара по свакој особи коју попишемо – рече и „уједе“ се за језик кад је видео погледе породице.

– Узмите сад сок. Домаћи је – нуди га домаћица, али он одмахну главом, поздрави се и оде.

Ова прича је само једна у низу искустава грађана Србије са пописивачима, који питају и „Ко је главни у кући“, „У ком периоду сте живели ван земље (за оне који су неко време провели у иностранству)…

У мањим местима, где се сви знају, народ препознаје пописиваче и тврди да су махом из редова СНС ботова запослених на буџету у општини, Јавним предузећима и државним установама.