Прочитај ми чланакРазбијен нос, шамарање, псовке, па и ударање седиштем бицикла по глави су само део малтретирања, којима се професорима узвраћа за закључене оцене или упућен прекор. Ко је крив за такво понашање и може ли се томе стати на пут?
Ученик основне школе је напао директора у Сремској Митровици – седиштем бицикла! У кошкању двоје ученика Основне школе „Никола Тесла“ у Београду повређена је наставница физичког васпитања.
У ОШ „Вук Караџић“ у Бачкој Паланци родитељ је напао наставницу – гурао је по ходнику, вукао за одећу и покушавао да удари. Нису добро прошли ни наставници који су се умешали како би помогли наставници. Ово су случајеви који су се догодили само у протекла два месеца.
Када прочитамо овако нешто остаје нам само да се запитамо – КАКО им је то допуштено?
Они који су основну и средњу школу похађали пре две, три деценије сећају се како су наставници непослушне ђаке вукли за зулуфе, лупали шамаре, терали у ћошак. Данас је то незамисливо, што је потпуно у реду, али са друге стране, чини се, да су ученици ипак презаштићени, а просветни радници препуштени на милост и немилост бахатој деци, али и родитељима.
Некада је улазак наставника и професора у учионицу поздрављан тако што би сви до једног устали и сели кад професор седне, а данас тај исти професор кад улази у школу једино што очекује је креда у главу. Неко устане уз подругљив осмех, већина ни не устаје, кажу нам наставници. Насиље је сваке године све учесталије, а прелило се из средњих школа и на основне.
Проблем урушавања наставничког ауторитета актуелан је само док се крв не осуши. Страх остаје, као и насилници у својим клупама.
Милорад Антић, преседник Форума средњих стручних школа каже да је насиље већ годинама свеприсутно у школским клупама и да су наставници и професори готово немоћни.
”То се дешава свакодневно, наставници пију лекове за смирење па иду на час. Деца су агресивна, али имате и оне који ометају час, шеткају се, телефонирају. Професорима су руке везане, а страхују и од родитеља. У многим случајевима родитељи насилне деце неће да дођу када буду позвани у школу на разговор”.
Једина казна за ове преступнике је, каже Антић, смањена оцена из владања, која опет на крају године, гласањем наставничког већа, може да се поправи.
„Уколико је наставник био предмет насиља једино што може да уради је да се жали директору школе, који касније на разговор позива тог ученика, па се пишу силне жалбе и све заврши у неким фиокама у прашини“, наглашава саговорник МОНДО портала.
ЈЕДИНИЦА ФАКТИЧКИ ВИШЕ НЕ ПОСТОЈИ! КАЗНА ДРУШТВЕНО КОРИСТАН РАД
Наставница српског језика у основној школи у Раковици истиче да наставник не може да избаци ученика са часа, као ни да му да јединицу из предмета на којем се инцидент догодио, јер се онда доводи у питање његов рад и компетентност.
”Јединице фактички више не постоје. Уколико и дате лошу оцену ученику морате бити поткрепљени документацијом која потврђује да иза тога стоји вишенедељни, па и вишемесечни рад са тим дететом. Поставља се питање – шта сте ви урадили као предавач, односно како је дете могло да добије јединицу?”, објаснила је за МОНДО ова наставница.
Она каже да је најтежа сарадња са родитељима проблематичне деце, јер она углавном и не постоји.
”Често су безобразни, дођу са таквим ставом и ви онда можете да будете безобразни и да их прекинете, или да зовете неког из кадровске службе ко ће да води записник. Имамо ситуације да родитељ види на снимку надзорне камере да је дете направило проблем и да опет тражи оправдање за њега. Питају се да ли је њихово дете изазвало инцидент и слично”, прецизира наша саговорница.
Од прошле године је уведен и друштвено користан рад за проблематичну децу, а саговорница Монда каже да не види ефекте такве дисциплинске мере.
”Казна више није класична казна. Појачан је дисциплинско васпитни рад што значи да тај разредни мора да ради са дететом недељама, да се о томе разговара на часу разредног старешине, да се заведу одласци код ПП службе(педагог и психолог), а постоји и опција друштвено корисног рада што подразумева чишчење снега, орезивање дрвећа и слично. Даћу вам један пример – колегиница је недавно ученику дала задатак (у оквиру друштвено корисног рада) да направи пано о корисном понашању. Он то никада није урадио, а то су оправдали и родитељи речима – па нема када, мора да учи. Проблем су родитељи и васпитање које деца доносе из куће. Они све то пројектују у школи.”
ШТА ЈЕ СА ДАНАШЊИМ РОДИТЕЉИМА?
Да су поједини родитељи ти који свесно подржавају насиље, сведоче и два примера из једне новобеоградске школе, а то непријатно искуство са нама је поделио управо родитељ.
Сви смо чули за случајеве проблематичне деце која малтретирају другу децу али нису сви случајеви такви. Понегде су и ‘другачија’ деца заправо жртве, а великог удела у томе да то буду имају не само њихови вршњаци већ и родитељи. Можда, пре свега родитељи.
„Моје дете иде у основну школу (име школе познато редакцији) на Новом Београду и у одељењу има дечака који има евидентно има потешкоћа са прилагођеношћу. Дете је у одељење пребачено у четвром разреду, значи још код учитељице, као ‘проблематично’, и чак и пре него што је стигло почеле су у вибер групи родитеља нашег одељења прозивке да је то ‘недопустиво’, ‘ко нас пита’… све до ‘треба на лечење у душевну болницу а родитеље у затвор’. Дете је од почетка имало личног асистента, није било насилно (бар не више од већине деце, а свакако мање од неколицине) а сва ‘проблематичност’ се свела на неколико ‘хистеричних испада”, каже за МОНДО родитељ једне девојчице.
Како је навео наш саговорник све време су поједини родитељи одржавали тензију да се дете „избаци из одељења“, иако дете није ништа насилније од већине деце.
”Притисак који дуго траје и повећава се, морао је да изазове реакцију (нестабилног) детета и сада, у петом разреду, када више нема асистента да предупреди неугодне ситуације, долази до ескалације. Стално иста малобројна група дечака и девојчица дете, које се иначе не сналази у одговарању на такве ситуације, вербално провоцира, прети му се ‘батинама после школе’, долази до гуркања и ствар постаје ‘физичка’. Не могу се отети утиску да се деци код куће, када је конкретан дечак у питању, тако нешто толерише ако не и подстиће. “
— СРБИН инфо (@srbininfo) November 14, 2019
“Неколицина родитеља који су дете ‘узели на зуб’ од првог дана, сада покрећу петицију да се избаци из школе. Петиција неславно пропада, али они не одустају. У школи је (против дечака) покренута процедура за случајеве насиља и сада је остало да се види да ли ће систем препознати специфичан случај, или ће се ићи линијом мањег отпора и родитељи бити ‘замољени’ да дете раздвоје од другара и пребаце у непознату средину”, истакао је отац ученице.
Колико су родитељи данас изгубили „компас“ показује други случај из исте школе, невезан за овај.
”Деца су се споречкала у школи, дошло је до гуркања, и једно дете је извукло дебљи крај са повредама не вредним спомена. У срећнија времена и за родитеље и за наставнике и за школски систем у целини, на томе би се и завршило. Данас се то завршава тако што отац детета које је ‘добило батине’ (а туче заправо није ни било већ само дечјег гуркања) долази следећи дан у школу. И то не са идејом да се ствар институционално реши (разговор са разедним старешином, педагогом, психологом, директором…), већ узима ствар у своје руке. Отац сачека дечака у школском дворишту после наставе, одведе га за руку до другара с којим се посвађао и нареди му, буквално ‘сада га удари, песницом!’. И дете га, шта ће, пред свом другом децом удари”, резигниран је овај родитељ.
ШАМАР УЧИТЕЉУ ЗБОГ ОПКЛАДЕ?!
Последњи случај насиља који је згрозио јавност је напад ученика на директора школе у Сремској Митровици када га је дете више пута ударало по глави седиштем од бицикла.
Јасна Јанковић, председница Уније синдиката поросветних радника Србије, каже за МОНДО да је тај ученик осмог разреда проблематичан још од петог.
”Заказале су социјлне службе, јер знате, са таквом децом, мора да се ради у оквиру породице. Имате три инстанце када се насиље према наставнику догоди. Прво се решава проблем у оквиру школе. Ако то не успе, онда се школа обраћа социјалној служби, и на крају се ангажује тужилаштво”, објашњава Јанковић.
Она наводи да је опхођење према просветним радницима све горе, као и да има случајева да ученици из чисте обести или “шале” нападну наставника или професора.
”Пре око три године у школи у Младеновцу је ученик ударио шамар наставнику насред часа. На крају је признао да је то урадио због опкладе. То вам довољно говори колико појединци немају поштовања према својим учитељима.”
Тај ђак је, каже Јанковић, после седам дана премештен у другу школу, али проблем тиме није истински решен.
”Он је само наставио тај модел понашања у другој школи. Где су то родитељи? Нигде”.
БРУКА ПУКНЕ КАДА ДОЂЕ ДО МЕДИЈА
Наши саговорници се слажу да се већина случајева насиља, што међу вршњацима, што према наставном особљу, реши тек када доспеју у медије.
Јасна Јанковић наводи да се већина наставника стиди да пријави насиље баш због тога што се онда њима пришије етикета „лош предавач и педагог.“
”Пре неколико година је нападнута професорка енглеског језика у Трговачкој школи у Београду. Жена је тешко повређена, није хтела да ћути и насиље је пријавила. Тада смо и ми ступили у штрајк, али на крају се испоставило да она ‘не може и не зна да одржава дисциплину на часу’. Све вам је ово врзино коло”, наглашава Јанковић.
Према њеним речима, најефикасније би било „ударити родитеље по џепу“. То кажњавање и сада постоји и казне за насиље се крећу од 5.000 до 100.000 динара, али наша саговорница истиче да је тек неколико случајева процесуирано и да су родитељи кажњени најнижом казном.
”Закон је до сада мењан доста пута, али очигледно није уродио плодом. Мислим да би било добро да у закону, па и ђачким уџбеницима у којима стоји ‘ђачка права и обавезе’, ипак буду на прво месту обавезе, па тек онда права”.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
