Прочитај ми чланакПреклињала сам родитеље да ме врате кући. Београд је за мене био туђ. У колегама сам видела суште генијалце, а своје десетке као грешке у систему. Овако за "Блиц" своје прве факултетске дане препричава Маја З. (23).
Преклињала сам родитеље да ме врате кући. Београд је за мене био туђ. У колегама сам видела суште генијалце, а своје десетке као грешке у систему. Овако за „Блиц“ своје прве факултетске дане препричава Маја З. (23).
– Плашила сам се одласка на предавања, превоза, мензе, али моји ми нису дали да одустанем. Подржавали су ме, саветовали и терали да се изборим са страхом и тугом, све док коначно нисам успела да се уклопим у свој нови живот – исприча је Маја.
Напади панике, носталгија и проблеми с учењем многим студентима обележе прве дане факултета. Ово време психијатри називају периодом прилагођавања.
– Са 19 година млади су осетљиви на сваку врсту промене. То је израженије код студената из унутрашњости, раздвојених од породице, пријатеља, партнера, познатог и сигурног окружења. Доласком у Београд они морају да се сами сналазе и прилагођавају на одвојени живот, што је већи стрес у односу на онај кроз који пролазе студенти из Београда – прича за „Блиц“ др Јелена Киковић, спец. психијатрије.
Суочени са новим изазовима, млади реагују различито.
– Код једних се пробуди анксиозност која је постојала при сваком одвајању од породице. Други су навикли да у својој средини буду најбољи, па зацртају амбициозне циљеве, које често условљавају несвесне поруке од родитеља. Нестрпљиви желе све сад и одмах, и прве неположене испите виде као неуспех – додаје она.
Велики број бруцоша има хроничан недостатак времена.
– Предавања су дуга, колоквијуми чести, књиге опширне, рокови фиксни. Уколико се с учењем не крене на време, долази до застоја који се теже превазилази. Нагомилане обавезе и бриге доводе до напетости, телесних симптома, несанице, буђења током ноћи – каже др Киковић.
Та количина стреса их неретко доводи до стања депресије.
У борби са проблемима, одређени број студената се опсесивно посвети учењу, запоставља спорт, дружење, изласке. Други реагују пасивно и одлажу своје обавезе. Често се јавља сумња у избор факултета, а са њом и губитак мотивације. Проблеме деце преживљавају и родитељи, који неретко и сами закуцају на врата докторке Киковић.
Фото: Илустрација / Промо
– Млади често не могу да препознају своје проблеме, те су, тражећи их на другом месту, склони да их премештају на соматско здравље, породицу, партнера. Тако сви постану забринути. На почетку студија, родитељи треба да деци пруже сталну подршку у процесу осамостаљивања и доношења одлука, па чак и када у нечему погреше, јер ће на тај начин сазрети – каже она.
Разговор као лек
– Наше ординације су место у којима млади људи могу да се обрате за помоћ током студирања. Психијатар и психолог су ту као саговорници, слушаоци, саветодавни и едукативни терапеути, који ће помоћи да се овај осетљиви период лакше превазиђе. Уколико је неопходно, у кратком периоду преписују се и психофармаци – каже докторка Киковић.
