Прочитај ми чланакПисац, песник, математичар, драматург, теоретичар љубави, Ален Бадју, рођен је у Мароку пре 82 године. Један је од ретких радикалних левичара у Француској који се никада није одрекао левичарског ангажмана из младости. На престижној École normale supérieure студирао је књижевност и филозофију, где је докторирао, где је радио и као професор филозофије. Након доктората, заједно са Фукоом и Делезом, на Универзитету Парис VIII основао је катедру за филозофију. Аутор је једне од најутицајнијих књига у свету филозофије, “Биће и догађај“, али и памфлета “Чега је Саркози име“, који је постао бестселер у Француској 2007. године. Његова дела су извршила утицај на неке од најзначајнијих савремених филозофа. Сматра се најпознатијим и најутицајнијим живим француским филозофом у свету. У његовом стану у Паризу разговарамо о социјалистичкој Југославији, паду историјског комунизма, новој комунистичкој хипотези, француским новим филозофима, Бернар-Анри Левију, Емануелу Макрону, Славоју Жижеку, љубави…
ИВИЦА МЛАДЕНОВИЋ: У време постојања социјалистичке Југославије били сте део маоистичког покрета у Француској који није био одушевљен идејом самоуправљања. Каква су Ваша сећања на Титову Југославију?
АЛАИН БАДИОУ: Врло рано сам слушао о Југославији, још док сам био дечак, чак и у породици. Мој отац је било леви социјалиста, чак градоначелник Тулуза. Моји родитељи никада нису ишли у Југославију али су имали пуно симпатија према тој држави. Генерално, у Француској је међу интелектуалцима постојала симпатија према Југославији и њеном социјализму јер није био стаљинистичког типа. Мало касније, када сам постао политички свестан, схватио сам да је ствар мало компликованија, односно да има више типова комунизма: совјетски, југословенски, кинески, албански итд. и да су сви ти модели садржали важне системске контрадикције.
Мислим да је Титова Југославија за мене пре свега представљала идеју да у оквиру јединственог комунистичког модела, осим сличности – једна партија, исти тип државног уређења итд. – постоје и разлике. Добро, знамо како је у Француској проширена идеја да је баш југославенски социјализам, због самоуправљања, добар. На првом месту су ту идеју ширили интелектуалци Друге левице, део социјалиста и други највећи синдикат у земљи, ЦФДТ. Искрено, ја се нисам озбиљно бавио југословенским самоуправљањем. Никада нисам ни посетио Југославију. Прочитао сам неколико текстова и упознао се са историјом те земље доста шематски. Али, Југославија је у то време била слика тога да комунистички универзум није никакав униформни тоталитет, већ врло разнолик тоталитет, комплексан, који чак садржи и веома важне опозиције унутар себе.
Како објашњавате пад историјског комунизма на Истоку? И како бисте сместили разарање Југославије у том контексту?
Објашњење пада комунизма на Истоку је историја дугог трајања, коју можда и нисмо најбоље разумели. Кинески комунисти су једно време говорили да је потребно да прође читав век да бисмо разумели Стаљина. Будимо обазриви, дакле. (смех) Неопходна хармонизација између управљања економијом и политичким апаратом у капитализму је увек деликатна. Јер, у капитализму прави господари су увек скривени, они који поседују средства за производњу, док је политички апарат изабран од стране народа. Потребно је да функционишу оба нивоа истовремено и тиме се скривају многе ствари. У комунистичким земљама је у једном моменту дошло до велике несигурности између општих метода државе, тј. њеног унутрашњег устројства и економског развоја који није био на нивоу капиталистичких земаља. У унутрашњости те контрадикције између политике и економије, читаво искуство је било напуштено. Међутим, важно је рећи да до тога није дошло због масовног народног бунта, већ је руководство одустало од комунистичког пројекта. У питању је важан показатељ. Видели смо замор доминантног апарата који је желео да проба нешто друго. Такав избор је довео до онога што смо видели у СССР-у и у зависним земљама, дакле до потпуне докомпозиције система, у Југославији смо видели насиље, а у Кини велики процес трансформације. У сваком случају, пад режима тог типа није био продукт интерних контрадикција, као што је организована и насилна класна борба, већ консензус на нивоу елита. То доказује да проблем који није био решен, у марксистичком значењу тог појма, је проблем одумирања државе. Уместо да слабљење државе буде оруђе у успостављању комунизма, оно је постало препрека том процесу.
У Југославији такође видимо исти процес. Он је довео до обнове националистичких и идентитетских конфигурација и до јачања центрифугалних тенденција. То је нормално. Тенденције распада су постојале и у СССР-у, али Југославија је постала модел. Ја сматрам да је генерално то случај са свим државама. Оног момента када држава као кохезивни фактор изгуби једну јаку идеологију, била то национална или комунистичка идеологија, појавиће се ефекти декомпозиције на идентитетској бази. Погледајте недавну историју Италије и њихове – сада владајуће – партије Северне лиге, која је настала на бази сукоба између Севера и Југа. Погледајте шта се тренутно дешава у Великој Британији и Шпанији. Однос државе и нација је на дневном реду и данас, односно и данас није у потпуности решен. Ми до данас, генерално, нисмо решили питање најадекватнијег облика државе. У суштини, искуство нам је показало да нисмо баш најбоље схватили ни шта је то била комунистичка држава. Она је имала ауторитарни и органски облик све време, и на крају је уништена. Али и демократске капиталистичке државе такође пате од тога да оног момента када дође до слабљења државног принципа, примећујемо идентитетска пулсирања. Мислим да ћемо у будућности тек бити сведоци тога. Југославија из 1980-их је савршени модел тог процеса.
У самом почетку југословенске кризе се нисте оглашавали у највећим медијима. Како тумачите кључне узроке и кривце за разарање Југославије?
Сваки пут када се држава и власт легитимишу на строго идентитетском принципу, као што се то десило са југословенским републикама по слабљењу централне државе, неминовно смо на граници рата или етничких чишћења. Јер, критерији онога што је идентитет у модерном свету су екстремно комплексни. У суштини, већи део држава у свету окупља разнолике идентитете. Оног момента када почнете да привилегујете један историјски идентитет, то значи да је то на рачун неког другог. Идентитети на индивидуалном плану имају више симболички, језички итд. значај. Али, у политици они су увек делом у кључу: “ја сам то, јер нисам оно друго“. То је практични идентитетски принцип. Уколико не постоји тај Други, идентитет долази у опасност, јер почиње да се разводњава на друге подидентитете. Као и увек кад слаби централна држава, истовремено долази и до, како сам већ поменуо, идентитетских захтева.
Најпре, моја хипотеза је да не постоји главни кривац у том процесу. Јер, сам процес нужно доводи до феномена оваквог типа. Бесмислено је рећи да су то Срби, Хрвати или Словенци. То би значило да смо део те игре идентитета. Уколико бисмо на то пристали, завршили бисмо на идеји да постоје најгори, или бар гори идентитети од других. То није нипошто моја позиција. Наравно, политичари користе такву ситуацију како би створили нови легитимитет за своју националну власт. У сваком случају, одговорност морамо тражити у факторима који су довели до декомпозиције централне државе. Са друге стране, она се налази у детектовању циљева великих сила. Међу нама, у тезу да оне интервенишу из хуманитарних разлога ја не верујем. Њихови интереси су јасно утврђени. Видели смо да су све западне силе са одушевљењем поздравиле распад комунистичких држава. Тако је кренуло. Онда су се и Немачка и САД и Француска позиционирале у тој афери у односу на већ утврђене геополитичке интересе.
ПИШЕ:
Ивица Младеновић је политички социолог, докторанд на Универзитету у Београду и на Université Paris III. Директор је редакције Новог Пламена.
Како смештате југославенски конфликт у контекст политичке и интелектуалне реконфигурације у Француској 1990-их године? И да ли је уопште дебата о Југославији имала утицаја на ту реконфигурацију?
Да, могу да кажем да сам то осетио и на својој кожи. Најпре, лично, било ми је јако тешко да кажем како жалим што Југославије више нема. Јер, као што знате, ја сам комуниста и желим да државе нестану. Али, у стварности, заиста ми је било жао. Истовремено, видео сам да постоји проблем. Све државе које су се позивале на исту идеологију су нестале. Дакле, осећамо да је историјски нешто на издисају. Да је хипотеза на којој је заснован тај тип државе ослабила, укључујући и њен економски модел. Са друге стране, констатовао сам француски идеолошки израз тог процеса, који је био интринзично реакционаран.
У распаду Југославије, и у насиљу које је следило, један део француских интелектуалаца је видео прилику да интервенише и да финализује свој пут ренегата “маја 68“. Јер, они коју су били најангажованији јавно у југословенској афери су некада били екстремни левичари. Видео сам истинске идеолошке конверзије код неких интелектуалаца које је инспирисала Југославија. Већ сам Вам то причао, неки комунисти и екстремни левичари – из 1960-их, 70-их и 80-их година – тврдили су да је југословенска епизода показала интринзичну супериорност западних демократија, и да је сасвим оправдано да западне армије интервенишу у тај сукоб као носиоци људских права и слободе. Имао сам осећај да у случају Југославије идем у супротном смеру када је реч и о мом личном интелектуалном окружењу. Мислим да је ситуација у Југославији дакле била јако важан фактор у идеолошкој рекомпозицији политичких табора, и нарочито француске интелигенције.
Шта мислите, филозофски, о “новим филозофима“? Делом сте то питање обрадили у Вашој књизи ”Етика”. Интересује ме, дакле, уопштено Ваше мишљење о њиховом филозофском делу, али исто тако и о њиховој конверзији 1980-их година и ангажману током југословенске афере. Са већином њих, међу којима су Андре Гликсман и Бернар Анри-Леви, делили сте исту политичку прошлост. Са Гликсманом сте чак основали катедру филозофије на Универзитету Парис VIII.
Мислим да је потребно мало разрадити концепт политичке блискости. У стварности, ја никада нисам био близак са Гликсманом. Штавише, од самог почетка, и у време Париза 8, ја сам га критиковао. Јер, између моје и његове визије, и маоситичке визије Пролетереске левице (назив орг. којој је припадао Гликсман, прим. ИМ), постојала је суштинска антиномија. То је случај увек када су политички феномени истовремено сувремени, насилни и опскурни, а мај 68 је садржао сва три феномена. Рат у Вијетнаму, побуна младих и студената у читавом свету, палестинско питање, замор традиционалних комунистичких партија су само неки од политичких симптома тог времена. Говорити о маоистичком покрету у том периоду нема пуно смисла јер је било 7, 8, 9 политичких група, и најмање три оријентације унутар француског маоизма. Постојала је најпре стаљинистичка фракција. То су били људи који су покренули Марксистичко-лењинистичку комунистичку партију Француке (ПЦМЛФ). Код њих је била приметна носталгија за оним тврдим комунизмом стаљинистичког типа. На другом крају је била Пролетерска левица, као више анархоидна тенденција маоизма, доста насилна и окренута медијима, са идејом о томе да треба одмах извести револуцију.
Најзад, било је и разумних комуниста, као ја (смех), који су одбацивали и једне и друге. Ми смо у сваком случају схватали нужност дужег процеса конструкције нове организације и сматрали смо да се налазимо у експерименталној ситуацији. Прихватили смо да је оно што се дешава нешто ново и то је била наша полазна точка. Спајање студентског покрета, интелектуалаца и радника великих фабрика је било нешто заиста ново за Француску. Наша идеја је била да је важно да разумемо шта та новина доноси и како је стабилизовати. Све ове оријентације су називане троцкисичким, али, искрено, оне нису имале пуно додирних тачака међусобно. ПЦМЛФ никада није успео да схвати тај нови контекст јер је њихов карактер био рестаураторски. Судбина свих рестауратора је да су залеђени у времену и простору. То је нпр. био случај и са троцкистичким групама. Они су и данас исти какви су били пре 50 година.
Са друге стране, имали смо људе који су се – с обзиром да су били нестрпљиви – брзо уморили. Пролетерска левица је већ у другој половини 1970-их била суштински мртвац. Сећам се сведочанстава њених чланова: “ми смо мислили да ће револуција доћи иако је у стварности ова земља била перфектно стабилна… једино смо ми били узрујани“. Напокон, ми, с обзиром да смо имали доста ограничену и експерименталну визију, трајали смо до почетка 2000-их година. Евидентно, филозофија нових филозофа, као што су Леви, Гликсман, Финкелкрот, Брикнер итд. је била филозофија која је пратила то напуштање Пролетерске левице. Када су њени активисти – мада не сви, јер сам познавао и неке часне појединце – схватили да је земља стабилна и да неће сутра преузети власт, они су окренули ћурак, критикујући сада оно што су били њихови сопствени захтеви почетком 1970-их година. У основи, покренули су процес против комунистичке хипотезе и прихватили тезу о западној изврсности. У најбољем случају, филозофски су се са Хегела вратили на Канта.
Да то је јасно. Али, интересује ме како су њихово дело перципирали у филозофским круговима?
Зависи шта подразумевате под тим “филозофски кругови“. Уколико мислите на академске кругове, један добар део тих кругова је већ био такав. Дакле, нови филозофи нису уопште били нови. (смех). Уколико ме пак питате како су виђени у круговима креативне филозофије, мој одговор је једноставан: као једно велико ништа. Ја мислим да су Бернар-Анри Леви и његови сапутници симптоми једног типа односа. Они су постали идеолози. Медијски изразито експонирани, нашли су се у служби репродукције постојећих односа моћи.
Како видите ангажман Бернар-Анри Левија у време југословенске афере?
Он је настојао да сваку своју борбу прода у антикомунистичком кључу, било да се ради о Југославији, Грузији, Авганистану итд. Постао је поклоник некаквог антикомунизма и антитоталитаризма. Пошто је Милошевић за њега био комуниста он је заузео позицију против Србије. У питању је пре свега човек масовних медија и спектакла. У чисто интелектуалном, филозофском или спекулативном смислу, сви ти нови филозофи су нула. Бављење ситницама… у једном моменту је чак покушао да се накачи и на Сартра, што је тек неубедљиво. Није ми уопште јасно како су добили име “нови филозофи“. У стварности је то име за политичке ренегате из друге половине 1970-их који су промовисали западни демократизам и некакав хуманистички морал.
Мислим да је тај назив дошао на основу медијске улоге коју су – као филозофи – почели да имају у француском јавном мњењу…
Да, то је тачно, био је повезан са њиховом медијском улогом. Међутим, заиста је специфично да је било потребно да се назову филозофима како би добили простора у медијској сфери. Платон сигурно не би био задовољан тиме (смех). Јер, они су од филозофије направили једну димензију јавног мњења.
У Ле Монде-у, али и у првом тому Ваше књиге “Околности“, објавили сте есеј у коме се, критикујући Милошевићев национализам, истовремено противите назависности Косова и рату НАТО-а против Србије.
Мислим да је данас апсолутно јасно да је то разарање Југославије било ужасно лоша ствар за тај регион. Осим тога, Косово и рат на Косову су постали оператор капиталистичког маневра на глобалном плану. Не знам колико сада има бивших југословенских република… 6, јел тако? Врло ми је лако да замислим да у оваквом контексту – у коме преовладавају идентитетска и национална питања – та декомпозиција нема краја и да се расцепи могу наставити. Са друге стране, једном на дневном реду мора доћи и питање реунификације Југославије.
Слажем се!
Ви бисте то желели? Наравно, тешко је то не желети, иако ћемо рећи да та Југославија не сме бити иста као она претходна и сл. Мислим да ће историјски процес довести до реунификације Југославије. Не видим тренутно како ће се до тога доћи, али знам да је то неопходност. Знате, први југословенски интелектуалци које сам упознао у животу су били Словенци. И врло брзо се с њима нисам сложио око националног питања… јер су они за све оптуживали Србију. Међутим, пре неколико година, када смо се видели, скоро да су плакали јер су имали некакву владу екстремне деснице која је радила ревизију читаве њихове историје. Велики број споменика народноослободилачке борбе је уништен, а Влада је стављала у исту раван нацисте и комунисте, називајући их тоталитаристима итд. Они, који су били за националну независност, сада нису нипошто срећни резултатом тог процеса. Осим тога, негде у разговору са њима тада примећивао сам некакву идеју о словеначкој супериорности у односу на Србе. У Југославији је увек било национализма, али то распиривање националних и идентитетских питања крајем 1980-их и у 1990-им годинама је у себи имало некакав елемент лудила, менталног опскурантизма… и ја сам то видео чак и код тих пријатеља. Иако се ради о искреним и јако интелигентним људима. У сваком случају, био сам апсолутно против независности и Словеније и Косова јер сам генерално против подела на идентитетској и националној основи. То је принцип који сам бранио увек, не само у случају Југославије. Управо због тога сам данас и против независности Каталоније.
Сећам се једног Вашег интервјуа – из средине 2000-их чини ми се – где тврдите да због снаге француског друштва политичари левице и деснице не могу, чак и ако то желе, да потпуно уруше социјална достигнућа XX века. Ти процеси су већ крајем 1990-их били на дневном реду у Немачкој, под владом “социјалдемократе“ Герхарда Шредера. Међутим, данас, 20 година након тога, исте тенденције видимо и у Француској Емануела Макрона. Шта се, дакле, у међувремену догодило да је Макрон постао прихватљив француском друштву? Ви сте недавно чак рекли да је реч о председнику који је извршио “демократски државни удар“.
Кључни проблем по мом мишљењу је, с једне стране, декомпозиција парламентарне левице и, са друге, криза парламентарног система на глобалном нивоу. Дакле, није то само ствар Француске, иако постоји и француска специфичност. Западни парламентарни систем је систем који познаје логику два табора: левица и десница, демократе и републиканци, радничка партија и конзервативци итд. Како то функционише? У стварности, сви се слажу с тим да треба наставити у истом правцу. Парламентарна левица, наравно, неће припремати некакву револуцију. Постоји консензус. Консензус са нијансама. Левица у том смислу има улогу “корективне варијабле“, пре свега у критичним периодима за владајућу класу. Кад су периоди тешки, треба радити ствари које људи не воле. У том случају дајемо левици да то ради. Јер, левица долази на власт на херојској агенди да ће спречити десницу у тим намерама, да би након тога увек урадила исту и можда још гору ствар. У Француској смо нпр. имали ситуацију са Митераном, који је 1981. године говорио о социјализму, а већ 1983. је спроводио политику деснице. Исто се дешава и у другим западним земљама. Ја сам био запањен да су моји пријатељи Американци били ужасно разочарани Обамом. То је, дакле, нормалан поредак.
Међутим, постоји нешто што га је у међувремено дестабилизовало. Избор Трампа у САД нпр. није баш нормална ситуација. Прекомерна је. Он је превише десно. Као што би био случај и да је Марин Ле Пен дошла на власт у Француској. Њен долазак би био схваћен као нешто што није нормално. Јер нису више левица и десница – који су суштински у договору – ти који воде главну реч, већ се јавља потреба за људима који ће бити коришћени у ванредним околностима. То је био случај и са победом “брегзита“ у Енглеској, али је случај и са тренутном кризом власти демохришћана у Немачкој. На делу је патолошко стање. Порекло те кризе парламентарног система је по мом мишљењу у следећој тензији: политичка власт је национална, док је економска власт глобална. Политичка власт има потешкоћа да се прилагоди светској хегемонији капитализма, и то прозиводи кризе, које, генерално, добијају идентитетски аспект.
Идентитетске партије су те које јачају. Свуда. Трамп је један пример, а ту су и Орбан, Ле Пен, десна фракција конзервативне партије већ доминира у Енглеској итд. Говорим о кризи јер је реч о ситуацији која слаби етаблирани мир… угрожена је мирна коегзистенција између деснице и левице, тензије су живље и сл. У Француској је криза добила специфичну форму која се огледа у чињеници да су се и левица и десница распале. Социјалистичка партија је руинирана, али је то случај и са Републиканцима. Дакле, требало је створити нешто ново како би се одржали нетакнути односи снага. Француска је у својој традицији већ доживљавала сличне ситуације. То ново је нпр. био Наполеон III у XИX веку, али је такође то био и Шарл Де Гол 1958. године. У Макрону, дакле, препознајем једног малог де Гола, односно једног малог Наполеона III. То не значи да левице и деснице више нема, њихове партије су и даље ту, али су преслабе, тако да систем – како би остао релативно стабилан – избацује једну јаку особу која ће створити своју партију. Исто су урадили Наполеон III и Де Гол. Голистичка партија није постојала пре Де Гола. Због тога је прва ствар на којој је Макрон инсистирао када су га медији избацили у први план била да је он истовремено и левица и десница. Задатак таквих личности је да адаптирају националну политику светској ситуацији, тј. да учине све што је потребно како би политика Француске била у складу са савременим светским капитализмом.
Другим речима, потребно је дестабилизовати систем здравствене заштите, систем заштите незапослених, приватизовати што је више могуће ствари… у најкраћем, потребно је учинити све како би се елиминисало тих неколико малих трагова социјализма који су постојали у оквиру француског капитализма од Другог светског рата. Макрон је човек коме је дата таква улога. Евидентно, то доводи до социјалних сукоба. И Наполеон III, као и Де Гол, имали су ужасно јаку опозицију у друштву. На жалост, једина алтернатива Макрону тренутно је екстрема десница. Левице нема.
Принтскрин
Да, сукоби о којима говорите су попримили и доста насилну форму, нарочито кроз покрет Жутих прслука. Ви сте, међутим, одбили да подржите овај покрет денунцирајући га као реакционаран. У отвореном писму сте чак употребили једну занимљиву досетку: ”није црвено све што се помера” (на француском језику је у питању реченица која се римује: тоут це qуи боуге н’ест пас роуге, прим. ИМ). Интересује ме како гледате на покрет Жутих прслука у контексту актуелне класне борбе?
Желим да прецизирам да је побуна Жутих прслука у строго економско социјалним терминима сасвим разумљива. Ја почињем увек с тим, пре него што кажем да је у питању реакционарни покрет. Социјални елемент је дакле разумљив. Јер, из разлога које сам управо рекао, Макронова политика подразумева слабљење животног стандарда ниже средње класе. Жути прслуци су на почетку били састављени управо од тих делова средње класе: гаражиста, занатлија, трговаца, независних радника, електричара, инсталатера итд. Тачно је да је на њима извршен притисак – не само финансијске природе, него и општији – јер данашња Француска не жели више да подржава принцип да ниво живота средње класе треба да, колико-толико, прати ниво живота виших класа.
Дакле, они су се нашли у ситуацији која је прилично тешка. Занимљиво је да смо од њих много пута чули исту ствар: “пре 40 година је било боље“. То је тачно, јер је управо то период када је глобализовани капитализам тријумфовао. Ипак, ови делови средње класе су веома индивидуалистички усмерени. Повезују се једни с другима преко социјалних мрежа, али њихов циљ је нејасан. Ја питам, али шта ви желите тачно? Они кажу: “Желимо да нас чују“. Добро, али шта желите да чују? “Али наша куповна моћ је слабија“. Дакле, ви сте ту да тражите од власти да вам повећа куповну моћ?
Иако је та држава ту како би вам је одузела. Ја кажем, не адресирате се, на жалост, на право место. Они кажу: “мрзимо Макрона“. Међутим, Макрон је ту само персонификација нечег много озбиљнијег што стоји иза њихових проблема. Он је добио некакав легитимитет, а истовремено је политички једна велика нула. Ово је проблем и других покрета које смо имали и који су јаче нагињали левици, као што је био покрет против закона о раду, покрет Будни целе ноћи и сл. Они су исто били, по мом мишљењу, нула. Из сличних разлога. Дакле, ја мислим да је опасно да вреднујемо овај тип покрета као нешто велико и значајно. Не, то је један легитиман покрет, покрет који је окупио људе, не много, јер на нивоу Француске то је ипак мало. Они су симпатични јер се ради о људима из народа. Али политичка бесмисленост тог покрета је потпуна.
Много пута сте поновили да сте последњи пут гласали 1968. У књизи “Чега је Саркози име“ инсистирате на чињеници да су избори – у капиталистичком контексту – илузија и у најбоље, “погрешан избор“. Која су то, по Вашем мишљењу, средства данашњих презрених у борби за успостављање једног другачијег односа снага ? И која би била улога партија у том процесу?
Мислим да се налазимо у ситуацији онога што ја зовем новим почетком. Један почетак смо имали у XИX веку и он је био наслоњен на талас револуција из 1848. године у Европи, односно на потпуни неуспех тих револуција. Дакле, кренуло је једним неуспехом. И почело је предлозима који су имали идеолошки и организациони карактер. “Манифест комунистичке партије“, појава првог синдиката, појава социјалистичких и комунистичких организација итд. После смо имали један период, који је трајао век и по, у коме је рађено по том шаблону. Који је консолидован преко светских ратова. Јер, треба упркос свему прихватити да је совјетски комунизам етаблиран захваљујући рату од 1914. до 1918, а кинески захваљујући Другом светском рату. Ипак, данас ми делује да је тај наслеђени шаблон у смртоносној кризи. Не толико због тога што не постоје добре идеолошке анализе, јер ми се чини да се гроссо модо има добрих тумачења нових форми капитализма, међународних односа итд. Него из разлога који су чисто политички.
Другим речима, потребна нам је другачија политика, политика која није уписана у етаблирани поредак. У најкраћем: потребно је наново дефинисати, или редефинисати политички пројекат. Ја понекад кажем да се ми данас налазимо у сличној ситуацији у којој је Карл Маркс био 1848. године. Револуције су пропале, тако да се опет поставља питање шта треба рећи, шта треба мислити, а шта пројектовати у будућности. То су све идеолошка, организациона и активистичка питања на која треба дати одговор. Налазимо се дакле на новом почетку. Због тога ме брину тенденције код неких који тврде да је капитализам у кризи и да ће се сутра распасти. То се неће десити. Мислим да треба да мислимо као да се налазимо у новој етапи капитализма, етапи која подразумева много већу међународну интеграцију, него што је била током прошлог века, али која наставља да има читав простор за освајање у Азији, Латинској Америци и, нарочито, у Африци. Тамо и даље постоје велики простори који су тренутно простори експлоатације примарних сировина, као и простори са великим потенцијалом за још јачу експлоатацију, које капитализам може освојити и позападњачити их у некој мери… као што је већ учинио са добрим делом Азије итд. Дакле, налазимо се у новој етапи развоја капитализма, и политички инструменти којима располажемо, нису нипошто адекватни тој новој фигури. Ја мислим да управо сада почиње епоха једне истинске Интернационале. Не федерације локалних партија, него хегемоније идеје да политика не може постојати осим на глобалном нивоу. И да, у суштини, направити нову политичку партију у Француској нема пуно смисла данас. Она у крајњем не може ништа урадити. Рећи ћете ми: “али то су веома опште идеје“. Јесте, то су опште идеје, али политика се састоји у томе да од посебности изградимо опште.
Већ деценијама говорите да је ”комунизам име алтернативе”. Жестоко критикујући историјски комунизам, односно комунистичке режиме на Истоку, инсистирате, као што рекосте, на новом почетку, и на осмишљавању нове комунистичке хипотезе. Да ли данас, након неколико деценија промишљања, имате да нам понудите основне елементе те нове форме друштвене организације и како до ње стићи?
Ја критикујем, али и потврђујем искуство историјског комунизма. Никада нећу рећи, као неки, да је у питању тоталитарно ништавило. Мислим да је једноставно – и тако ћу резимирати ствар – историјски комунизам третирао само једну од најмање четри тачке које су есенцијалне за дефиницију комунизма. Тих 4 тачака налазимо још код Маркса, иако нису обрађене у њиховој сингуларности. Истина је да је кључна тачка комунизма колективно присвајање средстава за производњу. То је базично. Маркс је могао да напише да све што је рекао, може бити резимирано у једној фрази: аболиција приватног власништва. У стварности, мислим да данас ту тачку морамо третирати као материјални услов комунизма. Са друге стране, важно је подвући да комунизам није прелазак са приватног на државно, већ на колективно власништво. То није иста ствар. Да јесте, Маркс не би говорио о одумирању државе као апсолутном услову комунизма.
Дакле, једно од важних питања комунизма – које треба бити опет обрађено, реформулисано и учињено предметом искуства – је како да колективно присвајање средстава за производњу не буде сведено на државну национализацију. У питању је кључни фактор и услов да ствари иду у правом смеру. Након тога, имамо још три принципа. Други је аболиција великих разлика. Колективна организација рада мора бити у пуној мери ревидирана. Другим речима, треба укинути поделу на интелектуални и физички рад, на радне и командне задатке, између жена и мушкараца, и, генерално, све велике разлике које су установљене у актуелној друштвеној организацији. У питању је један од циљева који су у одређеном смислу комунистичкији него што је то колективно присвајање средстава за производњу. Јер је ово потоње више питање права него комунистичке реалности. Пред крај живота, Мао је причао: “да, све то је лепо у теорији, али да ли су наше фабрике заиста различите од капиталистичких фабрика?“ То је било добро питање… јер у стварности оне то нису биле. Оне су припадале држави, што је више формална детерминисаност.
Осим тога, национални, расни, сексуални и други идентитети су у основи структурних неједнакости између људи и због тога је важно да се раскрсти са сваким национализмом, односно да радимо на стварном интернационализму. Трећа тачка је да у комунизму мора постојати стварност да пролетери немају домовину. У питању је круцијални исказ. Дакле, треба завршити с тим стриктно националним концептом политичке организације. Не постоји никакав комунизам који би био комунизам Совјетског савеза, Кине итд. Мислим да је затвореност у националне границе била лаковерност историјског комунизма. Постојала је Интернационала, али то није била права интернационала. Сви то знају. Стаљин је од Интернационале направио орган подршке СССР-у… и њему лично. Шта је то интернационална политика једно је од фундаменталних питања данас. Маркс је увек ексклузивно радио на изградњи једне јединствене интернационале, али је увидео да то не функционише. У овом историјском тренутку то једноставно мора да профункционише. Јер, капитализам је глобализован, тако да не можемо назад.
И најзад, последња тачка, која је синтеза претходних, је прогресивно слабљење државе, тј. одумирање државе и њена замена комплексом колективних заједница. Комунизам је када се све ове тачке уједине у једно, и артикулација између њих. Треба га реформулисати у том смислу, и извући закључке без обзира на време које нам је за то потребно. У питању је рад из почетка.
Како Вам се чини дебата између “две рок звезде савремене мисли“, како су Жижек и Питерсон били представљени у неким од великих западних медија? У одређеном смислу, ово је требао да буде дуел “Чомски-Фуко верзија 2019“.
Рекао бих да тај тип сукобљавања представља део филозофије спектакла. По мом мишљењу, у питању је политичка дебата из које је политика нажалост одсутна. Дакле, забавно је, интересантно, може бити и спектакуларно итд, али верујем да та дебата није никога испровоцирала, а нарочито не политички мобилизовала. Другим речима, она није утицала на политику у смислу који јој ја придајем.
Један од најмедијатизованијих филозофа данашњице, поменути Славој Жижек, неколико пута је истицао да је Ваша филозофија имала великог утицаја на њега. Знамо и да сте лично блиски. Како тумачите његова политичка становишта последњих година? На пример, у време “грчке кризе“ најпре је правдао либерални заокрет Сиризе, а онда је имао и контроверзне ставове поводом нових имиграција у Европи. Да ли је он, по Вашем мишљењу, и даље субверзиван?
Мислим да Жижек није нипошто политичка животиња. Иако је био кандидат за председника Словеније (смех). У Жижековој мисли преовладава скепса. Он је увек у потрази за начинима или за малим причама које ће показати да оно у шта верујемо не треба да верујемо и да треба да верујемо у неке друге ствари. И он то често чини на брилијантан начин. Али, политика је нешто друго. Политика се не може редуковати на критику. Политика је стварање. Међутим, тај облик стварања није толико Жижекова преокупација. Сматрам да је један од његових недостатака – који уосталом налазимо у самој лакановској мисли – тежња да нипошто не испадне лаковеран. То значи да он не жели да ода утисак некога ко се креће у оквирима доминантног мишљења. Он ће увек бити ван тога. Али, да бисмо водили политику, понекад морамо бити и са, а не само против. Јер, једина ствар којом народ располаже је њихов број и њихова дисциплина. Све остало је на страни доминантних. Војска, полиција, идеологија, медији, све то припада доминантнима. Једина ствар коју доминантни не могу имати је да упркос свему, нису они ти којих има више. Али проста чињеница да смо бројнији није довољна. Потребна је организација и дисциплина. Ја то понављам често, снага која носи нешто друго у односу на ово што тренутно постоји је састављена од идеја, мисли, дакле битно је имати пројекат, анализирати ситуацију… међутим, то мора да буде праћено бројем и дисциплином. Е то није Жижеков универзум. Ја га волим пуно, у питању је пријатељ. Додуше, тренутно је љут на мене, јер сам причао лоше о њему. Писао је грозне текстове о имигрантима… како ти људи никада неће бити као ми и сл. Не знам ко смо то ми? Плашим се да смо “ми“ можда западни интелектуалци!?
Са друге стране, говорио је нешто у смислу да треба дати војсци да чува наше границе. Рекао сам му добронамерно да је то ужасно и не слажемо се око тога већ неко време. Али, мислим да је у основи ствари то да не треба Жижека анализирати из перспективе практичне политике. То није његова ствар. Његова ствар је критика, филозофија, он даје брилијантне интерпретације Хегела, ту је сјајан. Али политика, и однос између филозофије и политике, чисто говорећи, или оно што ја називам политичким условима филозофије, мислим да ту не треба очекивати од њега велике ствари. Напросто јер се не интересује за кључне претпоставке политике: за број и за дисциплину. Он се, у ствари, мало превише интересује за Жижека. (смех)
Најзад, једно питање о љубави. Једна од Ваших последњих књига носи наслов : “Похвала љубави“. Понекад, шелећи се кажете да је “љубав, у ствари, минимални комунизам“. Које су данас, у друштву које је саграђено на бази нарцистичког индивидуализма, главни изазови особама које се воле?
Генерално, чињеница да постоји једна конструкција света у двоје, представља рађање љубави. Почетак љубави је увек инициран непредвидљивим упознавањем које не садржи никакве калкулације. Права љубав мора бити делом сразмерна и њено трајање не сме бити ограничено чудом њеног почетка, као ни драмом њеног краја. Јер, најфасцинантнији елемент љубави, суштина љубави, налази се, по мом мишљењу, у дужини њеног трајања. Љубав нам помаже да откријемо да смо способни да мислимо и осећамо нешто што нам је било непознато, или за шта смо мислили да нисмо способни. Најзад, љубав је та која нам помаже да схватимо да нисмо ограничени… што је дефиниција среће. Јесте, љубав је под великом претњом индивидуализма. Покретач нашег субјективног идентитета данас је лични интерес. Због тога мислим да су главни изазови с којима се суочавају две особе које се воле управо да конструишу свет који им је заједнички, свет који ће им помоћи да превазиђу два лична интереса. То је тешко, наравно, јер је читав спољашњи свет конструисан на принципу преговора о реализацији појединачних интереса. Љубав је супротно од тога. Љубав је могућност да, преко најдубљих различитости, дођемо до некакве заједничке визије света. У књижевности је велика љубав она љубав која превазилази различите апсолуте: љубав између богатих и сиромашних, између црнаца и белаца итд. То су велике љубави. Или чак трансгресивне љубави, јер су хомосексуалне и забрањене нпр. Љубав располаже једним заједничким светом, који није спољни свет. У унутрашњости тог заједничког света, љубавни однос је дискусија, решавање тензија, контрадикција… што даље проширује тај заједнички свет.
Оно што нам је заједничко је истовремено и напредак и ширење. У том смислу, ја кажем да је љубав минимални облик комунизма јер ћете ви у истинској љубави између двоје наћи читав концепт комунизма. Прво, у питању је колективно присвајање. Друго, не можете да остварите љубав уколико постоје велике разлике између партнера, уколико постоји онај ко командује и други ко слуша. Као и у фабрици у крајњем, не можемо у љубави имати господара и радника. Најзад, љубав се не може остварити под покровитељством државе. То значи да не може градити свој легитимитет кроз етатистичке ауторитете, брак, породицу итд. На том трагу можемо видети да је истинска љубав један облик микрокомунизма.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
