Прочитај ми чланакИзјава председника Народне скупштине Ане Брнабић да скуп „Не дамо Србију“ означава „крај петомесечног терора“ представља класичан пример политичке злоупотребе јавног простора и замене теза. Уместо да као представница свих грађана позове на дијалог, она оптужује и омаловажава легитимне протесте грађана који већ месецима указују на корупцију, непотизам, медијски мрак и све већи ниво насиља у друштву.
Пет месеци терора или пет месеци отпора?
Они који су изашли на улице, блокирали институције и протестовали широм Србије нису терористи – они су студенти, лекари, професори, родитељи и радници који траже достојанствен живот и правду. Називати те људе насилницима само зато што не аплаудирају Вучићевом режиму јесте понижење за здрав разум.
„Сабор народа“ или сабор СНС политичке ,,елите“?
Скуп „Не дамо Србију“ није био спонтани израз народне воље, већ организовани страначки перформанс — уз медијску халабуку, организовани превоз, и притиске на јавне раднике да присуствују. То није Србија, то је маркетинг. Јер Србија данас није весела и задовољна, већ обесправљена и подељена. Када 100.000 људи на улици тражи промене, а режим организује контраскуп са аутобусима и сендвичима — то није демократска равнотежа, већ опсена.
О каквом миру Брнабић говори?
Када Брнабићева говори о миру, треба је подсетити на нерасветљене случајеве попут саобраћајне несреће на наплатној рампи, у којој је живот изгубила једна жена, а возач возила био припадник обезбеђења једног високог функционера. Или недавни тешки удес код Брзећа, у коме је страдала жена од 86 година, а повезан је с контроверзним бизнисменом и Вучићевим блиским сарадником Миланом Радојичићем. У оба случаја, полиција и тужилаштво су ћутали. Где је правда? Где је истина?
Политичка селективност и лицемерје
Када се прозивају грађани који блокирају улице, а истовремено ћути пред бруталним злоупотребама институција, онда се поставља питање: за кога ради ова власт? За народ или за партијску врхушку? Позивати на прекид „мржње“ док истовремено делиш друштво на „нас“ и „њих“ је врхунац политичке манипулације.
Закључак
Ана Брнабић говори о сабору као да је у питању духовна обновa Србије, а у ствари сведочимо политичком ријалитију у којем се државне институције претварају у маркетиншке агенције једног човека. Док се сабори организују, а камере снимају, живот у Србији све више личи на серију без хепиенда. И то није терор опозиције — то је последица дугогодишње бахате власти која не прихвата да постоји било ко ко мисли другачије.
Није крај терора – ово је почетак буђења.
