Прочитај ми чланак
Октобар је био време смрти у Краљеву 1941. године. У јеку устанка и данима распиривања грађанског рата у Србији, настала је и песма „Над Краљевом жива ватра сева“, чији су јунаци официри Сима Узелац и Јован Дерокo.
Под притиском снажног устаничког вала, с почета јесени 1941, Немци напуштају паланке и градове у Западној Србији. Пламтеле су пушке и лила се крв. Побуњени народ се светио за срамни априлски пораз Југословенске војске. Немци су се повукли из Ужица 21. септембра. Три дана касније контролу на градом су преузели партизани. Удружене јединице четника и партизана су потом ослободиле Горњи Милановац. Иста, удружена устаничка војска, умарширала је 1. октобра у Чачак. Шабац и Ваљево су опседнути заједничким снагама оба покрета.
Последња станица немачких јединица у повлачењу је било Краљево. Најнасељенији град на југозападу Србије, Краљево је била кључна привредна и комуникациона тачка која повезује централну Србију са Рашком и Косовом. Пад града у устаничке руке озбиљно би допринео урушавању окупационе структуре. Немци су одлучили да га бране па сваку цену. У њему су груписали снаге од 3000 људи, више тенкова, тешку артиљерију и једну ваздухопловну ескадрилу.
У ослобођеном Чачку је формиран устанички Оперативни штаб за напад на Kраљево. Сачињавали су га мајор Радослав Ђурић и капетан Јован Дерок као равногорци и Ратко Митровић и Момчило Радосављевић испред партизанског покрета. Штаб је 5. октобра донео одлуку да се део устаничких снага из Чачка упути према Краљеву, као појачање тамошњим одредима. Понесени успесима, веровали су у брз слом окупаторских снага и ослобођење града на Ибру.
Свакодневне борбе у околини Краљева започеле су 4. октобра, а већ 7. је град опкољен са свих страна. Устаничке снаге у околним селима бројале су око 4000 људи. На вест о приближавању герилских јединица, немачки командант у Краљеву наређује и прва хапшења грађана и сабирања у логор.
Од ноћи 10/11. октобра почињу свакодневни устанички напади на Краљево. Сваком нападу је предходила артиљеријска паљба а потом би уследили силовити јуриши пешадије, који су се више пута завршавали борбама прса у прса. Немци су константно трпели губитке. Као одговор, издали су заповест о стрељању 100 српских талаца за сваког погинулог, а 50 за рањеног немачког војника.
Специјална четничка јединица – Чета смрти – требала је да буде ударна песница напада предвиђеног за 15. октобар. Њом је командовао поручник Јован Бојовић, Драгачевац, организатор устанка на Јелици и ослободилац Чачка. Бојовићева чета је имала задатак да у предстојећем нападу уништи истакнуто немачко упориште у Ратарској школи, на главном правцу офанзиве. Немци су овде били забарикадирани и заштићени системом ровова. Борба 15. октобра је по жестини надмашила све до тада виђене. Четници су ускочили у немачке ровове и заузели Ратарску школу. Изненада, иза њихових леђа, појавио се нов немачки одред и засуо их ватром. Поручник Бојовић је храбрио војнике.
Напред браћо! Напред јунаци! Живео краљ Петар Други!
Поклич је одједном утихнуо. Поручник Бојовић је пао мртав. Четничке снаге захватила је паника и почели су да се повлаче. Те ноћи уништена је скоро читава Чета смрти. Бојовићева херојска смрт опевана је у народној песми. Погинуло је око 70 четника, а у нападу на Краљево погинули су и команданти одреда: поручник Сима Узелац и капетан Душан Лаушевић. Партизани су се у нападу први пут пробили до Гимназије и Окружног суда, али су уз губитке потиснути. Помагало их је, како су Немци запазили, локално становништво које је из појединих кућа пуцало на окупаторе. Немци су те ноћи имали 14 погинулих (од чега 2 официра) и 10 тешко рањених.
У знак одмазде, у Краљеву је проглашено ванредно стање и уведен преки суд. Настављена су хапшења и одпочела масовна стрељања цивила. Првих 300 талаца натерани су да сами себи ископају гробове, а потом стрељани. До 20. октобра испуњена је крвава квота за погинуле претходних дана. Именом и презименом утврђено је 2.190 жртава. Краљево је било завијено у црно. Дан пошто су у Краљеву престала масовна стрељања, започела су нова, у Крагујевцу. Иако су се устаници поколебали, напади на Краљево су настављени.
У борбама око Краљева се посебно истицао капетан Јован Дероко, човек холивудског држања, рођен 1912. у Француској. Био је син пуковника Дерока, чији су корени сезали из Дубровника, док је по мајци био унук председника Владе Краљевине Србије др Владана Ђорђевића. Одрекао се лагодног живота који је његова породица могла да му приушти, решен да се бори за слободу.
У јуну 1941, када се придружио пуковнику Дражи Михаиловићу, био је његов најмлађи капетан. Када су у Чачку заплењени први топови постао је командант устаничке артиљерије. Код Краљева је водио обуку командоса. Истовремено, вршио је дужности од начелника штаба Оперативне групе до нишанџије на топу. Ноћу је предводио диверзантске упаде у град. Историчари Горан Давидовић и Милош Тимотијевић о њему су записали:
Због своје велике храбрости и ретке проницљивости постао је легенда, не само у четничким него и у партизанским редовима.
Ујутру, 21. октобра, отпочео је енергичан немачки противнапад из Краљева. Партизани су се брзо повукли са положаја, остављајући и артиљерију. На удару су биле четничке снаге које су поново трпеле велике губитке. Сеоске куће на устаничким положајима гутао је огањ. Док је Дероко очајнички тражио помоћ у људству, партизанске снаге почеле су у тајности да напуштају опсаду. По Давидовићу и Тимотијевићу:
Партизани су упућивани у позадину, за један нови рат који се припремао
Дероку су у помоћ стигле четничке јединице са слободне територије. Са њима су стигла и два тенка заробљена од Немаца.
Закључак историјске науке је да је главни разлог неуспеха било неповерење и лош однос међу устаницима. Друга половина октобра већ је била испуњена низом инцидената. Новембар је започео отварањем фронта између четника и партизана код Ужица.
Трећег новембра партизанске снаге су на препад протерале четнике из Чачка, који је до тада био под заједничком командом. Део војника су разоружали и похапсили. Безнадежно су већ исте вечери, за истом софром, седели некадашњи чланови Оперативног штаба за напад на Краљево. У великој тензији, разишли су се уз договор да обе стране спрече сукоб. После једне чарке код Мрчајеваца, и око Чачка су отпочеле борбе. Четнички напад на град завршен је неуспехом. Партизани су растеривали четничке одреде по околини. У једној шуми, опколили су 6. новембра групу четника док је из Ракове покушавала да се пробије према Чемерници. На попришту кратког сукоба у реци је остао мртав капетан Јован Дероко. Сећања наводе да је Дероко заробљен и убијен као рањеник: по једнима из пиштоља, други су бројали 38 удараца камом у груди. Његов пријатељ Звонко Вучковић, и сам противник грађанског рата који је био у замајцу, записао је:
Пао је (…) човек који се од свију нас најодлучније залагао са сарадњу четника и партизана.
Јован Дероко је сахрањен на Љубићу, близу споменика Танаску Рајићу. После рата комунисти су уништили обележја на његовом гробу, ископали посмртне остатке и бацили их на непознато место. О бурном месецу – од отпора окупатору до грађанског рата – народни песник спевао је једну од најупечатљивијих и најпотреснијих песама – „Над Краљевом жива ватра сева“. Песма пева о погинулим младим официрима Сими Узелцу и Јовану Дероку. Први је пао као жртва нациста, а други као жртва комуниста. На освету, међутим, позивала је само Узелчева мати.
(Академски круг)
Ноћ уочи 1. новембра била је ведра, месец је обасјавао брда око Краљева и страдалнички град у ком се тог дана очекивала слобода. Напад је почео ударом артиљерије из Сирче. Два тенка, праћена једним четничким одредом, кренули су према немачким положајима. Пошто су на њима биле немачке ознаке, Немци су их пропустили кроз прве линије, што је олакшало продор у град. Започела је борба, у којој се један тенк пробио до трга. Из њега је сипала митраљеска ватра и падале су бомбе. Немци су ипак успели да зауставе устаничку пешадију па су тенкови повучени назад. Био је ово последњи већи устанички напад на Краљево. Дуга опсада није уродила плодом. Немци су устаничке губитке у њој процењивали на више од 500 погинулих, а сами су имали 59 погинулих, 2 нестала и 135 рањених.
