Прочитај ми чланакТеорија Електричног универзума указује на значај струје широм Универзума. Заснива се на томе да бројни природни феномени (попут муње) и плазма у којој су јонизовани "гасови" реагују на електромагнетно поље. Ова теорија збацује гравитацију са престола и тврди да је гравитациона сила само манифестација електричне.
Енди Хол, стваралац снимка, испитује улогу електричног пражњења у ерупцијама вулкана на Земљи. Хол је упоредио физичке карактеристике вулканског поља, по имену кратери Пинакате, са сличним појавама на Месецу и пронашао у оба случаја доказ за високоенергетско електрично пражњење.
У овом снимку Хол сматра да је земаљски вулканизам доказ постојања електричног кола између Сунца и Земље:
„Прво смо посматрали обод кратера и њихову сличност са кратерима на Месецу. Затим постављамо питање: Ако муња може да се деси на небу, зашто не би могла и у земљи?
Кондензатор складишти електрична наелектрисања до одређене тачке, а онда их пропушта. То се зове електрично пражњење, а варница је резултат. Варнице су ток струје. Муња је један пример варница које смо сви видели, али постоји неколико врсти електричног пражњења. Сваки тип представља ток струје, електроне и/или јоне у електричном пољу. Оно што примарно раздваја врсте пражњења су поларитет и површинска својства електрода, густина напона и струје и посредник кроз који путује струја.
Наша атмосфера има електрично поље. Атмосферско поље се разликује у зависности да ли је дан или ноћ, лето или зима: између 100 волти по метру вертикално када је чисто небо до неколико редова величине већих вредности за време олуја. Углавном атмосфера има мању струју током лепог времена вредности једног пикоампера по квадратном метру. Сматра се да је та мала струја заправо повратна струја услед других олуја широм света.
Ми не примећујемо шта се електрично догађа у нашој атмосфери зато што живимо на површини Земље, на еквипотенцијалном омотачу. Не примећујемо док не стигне олуја. Муња из олује нема електроду на небу. Она долази из акумулисаног наелектрисања у облацима: скуп електрона и јона, попут акумулисаног наелектрисања на плочи кондензатора. Температура и притисак, које померају ветрови, представљају плоче у издвојеним регионима наелектрисања.
Истраживање, у коме се користио интерферометар и Доплеров радар за откривање повезаности муња са ветровима који иду навише или наниже, је показало да се муње радије формирају у областима слабијих ветрова уместо јаких ветрова који иду навише. Када се олуја захукта и брзина ветрова повећа учесталост муња се драматично повећа око ветрова који иду навише.
Џејмс Дај, истраживач у Националном центру за атмосферска испитивања у Колораду, каже да су открића изненађујућа. Веровало се да велика количина наелектрисања у громовима долази од статичког нагомилавања када се ствара лед и честице сударају великом брзином, тако да су научници очекивали да муње виде у области јаких ветрова. Уместо тога, откривају да се муње стварају око тих области.
Наука увек тражи неке сударе како би објаснила електричне феномене. Физички процеси, као што је индукција, нису укључени у научни апарат. Ипак, брзи ветрови навише су настали услед електричне струје у олуји. Није изненађујуће да у електричној атмосфери позитивни јони окупљају негативна наелектрисања око себе.
Истраживање показује да ветрови навише не производе много муња око себе док не достигну брзину од 10 до 20 миља по часу. Тада се фреквенција удара повећава са брзином ветра. Од 20 до 50 миља по часу учестаност муња може бити 5 до 20 удара у минуту, док преко 90 миља по часу учестаност муња постаје већа од једне муње у секунди. То може значити само једно: лед се брже судара! У стварности, ветрове који иду навише треба посматрати као струје са бржим ветровима које стварају већу густину наелектрисања. У сваком случају, наелектрисани слојеви у облаку и муње су само један део догађаја.
Такође постоји и нагомилавање позитивног наелектрисања на земљи, посебно на вишим тачкама. Позитивни јони настају када се избију електрони под дејством електричног поља. Муња почиње у тренутку када негативно наелектрисање изврши пробој ваздуха испод облака. Она се креће у цик-цак сегментима.
Истовремено, наелектрисање са земље се подиже. Када се сусретну ова два тока затвара се канал и негативно наелектрисање са облака се преноси у земљу. Јони са земље који иду навише су већи и самим тим спорији од електрона, а крећу се брзином од 60.000 миља по секунди. Оно што ми заправо видимо јесте та “узвратна муња” од позитивних јона. Узвратна муња се често понавља услед вишеструког пуњења и пражњења, док се не изједначи потенцијал. Ви не можете видети ове промене али их можете осетити у облику ветра.
Друга врста муње настаје од позитвних јона унутар олујних облака, која је сто пута јача од муња између земље и негативног облака. Позитивна муња путује даље. Типична муња је дуга око 3 миље. Олуја у Оклахоми је произвела рекордну муњу која је путовала 200 миља. Најдужа муња је забележена у Француској а трајала је читавих 7,7 секунди. Углавном муње неколико пута пулсирају, али укупно трајање је мање од петине секунде. Ово показује да муње могу бити различите.
Али какве ово везе има са вулканима?
Муње се могу видети не само у олујама, већ и током мећава, урагана, интензивних шумских пожара, на површинама где је била нуклеарна детонација и, погађате, вулканским ерупцијама.
Постоје два региона електричних вулкана – изнад и испод земље. Област изнад земље је повезана са колом земља-небо. Вулканска испарења су прашњава плазма: пепео помешан са јонизованим гасовима. Непознато је како таква испарења могу повећати густину наелектрисања између земље и неба, али је добро позната моћна вулканска муња.
Вулканске ерупције избацују врућ, пирокластични материјал у небо. Запремина ужареног облака није попуњена само еруптивним гасовима. Ветар са земље пуни такође овај облак.
На 8:09 приказује се како је нуклеарна детонација пројектована да уништи град. Изненадна експанзија гасова, створена услед детонације, оставља разређен простор. Ветрови достижу брзину торнада Ф-5, 300 миља по часу, и попуњавају вакуум створен испод печурке. Тако уништавају све пред собом.
Веома велика вулканска испарења могу имати исти ефекат. То објашњава накривљене ободе и ореол око Cerro Колорада. То такође објашањава зашто “маар” кратери имају мале количине избаченог материјала на ободу.
Осим кинетичких ефеката испарења, подижући облак јонизованог материјала има исти ефекат као ветар који се уздиже током олуја, стварајући муње око себе. На улазу у ерупцију, околна наелекрисања са земље се привлаче. То може бити разлог зашто су ободи кратера на границама ерупције.
Наука је закључила да постоје две врсте вулканских муња. Истраживачи са Универзитета у Минхену, у Немачкој, су посматрали вулкан Сакурајима у Јапану и закључили да су честице пепела одговорне за стварање статичког електрицитета, који се празни близу земље. У засебном истраживању вулкана Кулбик у Кини откривене су муње које су током ерупције путовале брзином од 60 миља по часу, на 12 километара изнад земље. Научници су закључили да су облаци пепела створили лед који је међусобним сударањем створио муње попут оних које се срећу у олујним облацима.
Да би прича била прихваћена увек мора да постоје неки судари или да се ствара наелектрисање. Али је тешко разумети зашто је то тако. Нема сумње да настају сударања и статичко наелектрисање, али већ постоји атмосфера са електричним пољем, која у оваквим случајевима помера електрична наелектрисања и јоне, било у случају ерупције вулкана или олуја. То се дешава у диелектричном атмосферском слоју између земље и плазме јоносфере.
Претпоставка да се електрична пражњења дешавају само због локално створених статичких наелектрисања онемогућава да се види цела слика. Земља је само један елемент у колу. Други део приче је да ли наелектрисања долазе само из вулкана или из земље.
Не знамо много о струјама у Земљиној унутрашњости, већ само оне у њеној кори. Струја у Земљи је разлог зашто уземљујемо уређаје, тако да изједначимо потенцијале између земље и електричног уређаја. Струја се налази у тлу, води и камену, као и у металним оградама, цевима и жицама. Ствара је атмосферска струја јер су оне међусобно повезане.
Соларна активност има утицај на атмосферску струју, повећавајући опасност од ове струје током соларних олуја. Соларна суперолуја Карингтон 1859. је била соларни бљесак који је између осталог направио енергетске ауроре и индуковао струју у телеграфским жицама. Многе линије су спаљене а оператери су били шокирани и прекривени варницама. Неки су пренели да је телеграф имао толико струје да је наставио да ради и без напајања.
Геомагнетске индуковане струје можда нису једини узрок струја на земљи и унутар ње. Напокон, кретање лаве и гасова кроз Земљу доводи до сударања, што изазива појаву статичког наелектрисања и пражњења дубоко унутар Земље.
Врло је вероватно да електрична пражњења унутар Земље загревају магму и изазивају ерупцију. Потпуно је непознато колики је пад напона од Земљине коре до њеног центра, али када се узму у обзир велике струје ауроре на половима и надувана магнетосфера око Земље, може се претпоставити да је велики.
Пинакате и друга вулканска поља имају особине које се могу запазити и на другим планетама, а објаснити Електричним универзумом.
Да ли је Земља заправо електрична?
Погледом на конфигурацију троугао-звезда (13:16) на дну кратера може се добити одговор. У трофазном електричном преносу конекција троугао-звезда се користи за уземљење каблова преносника. Конфигурација у облику троугла је неуземљена веза три струје различите фазе, а конфигурација у облику звезде спаја три фазе са центром.
Геоботанички распоред на дну кратера имитира електрично коло и може бити запањујућа случајност. Или не. То може бити физичка експресија како се струје неба и земље повезују, као што и ми повезујемо трансформатор са далеководом.
Путокази се могу потражити на Месецу и у електричним ожиљцима. Дубоки кратери на половима Месеца никада не виде сунце. У овим мрачним и хладним кратерима космички зраци бомбардују површину, стварајући дупли слој супротних наелектрисања зато што електрони продиру испод површине, док позитивни јони остају на површини. Између дуплог слоја долази до пражњења и услед тога се ствара облак прашине изнад површине. Ову атмосферу је први пут запазила посада Апола и остала је мистерија наредних деценија.
Постоји још доказа електричног утицаја на вулкане Пинаката и суседну пустињу Алтар. Неки кратери су јако слични онима на Марсу и Месецу. Постоје необични шаблони ерозија који без разлога почињу и завршавају се. Фрактални шаблони се могу видети свуда по Пинакатеу. На крају снимка дато је неколико слика карактеристичних облика кратера.
Детаљнија електрична својства вулкана биће приказана у наредним снимцима.
Које је Ваше мишљење?
Превод за Србин.инфо: Етома
