Главни ми је утисак да је „наша“ прича, „наша“ визија о Првом светском рату, ипак побиједила.

Већ напоменусмо у нашем образложењу његовог проглашења за личност године да уз Мухарема Баздуља може да стоји наслов филма Срђана Кољевића који гласи Бранио сам Младу Босну.

Био би то згодан наслов и за овај интервју.

У години у којој се код нас прво много галамило на „ревизионисте”, затим се стогодишњица догађаја у Сарајеву заједнички обиљежила заборављеном манифестацијом у Андрићграду, док су у Сарајеву полагали жуто-црне вијенце на некадашње Принципове стопе – фотографија на којој Хитлеру доносе спомен-плочу Гаврилу Принципу, објављена у Баздуљевом тексту упечатљиво се издваја као главни утисак и догађај.

Писац, преводилац и новинар рођен у Травнику, који је о младобосанцима писао годинама прије “четрнаесте”, у итнервјуу за Фронтал рећи ће и да је без помоћи поменуте фотографије „наша” прича побиједила – доминантно прихваћену теза о кључној кривици Њемачке за избијање Првог свјетског рата у Европи није нарушена. До јесени Принцип и другови су за медије већ били заборављени, а Баздуљ се до краја године, због једног текста о Срђи Поповићу и Александру Тијанићу, нашао под ватром прозваних другосрбијанаца.

Било да гостује на ТВ, било да га интервјуишу путем електронске поште, Баздуљева радозналост види се и у одговорима који увијек откривају нову интересантну причу или чињеницу. У посљедњем тексту за Политику присјетио се и код нас заборављеног “бомбаша” Болета из Борика.

Тај стил препознаћете и у тексту који слиједи, гдје нам је олакшан посао звани „давање наслова интервјуу”, када само треба издвојити једну тврдњу или краћу реченицу и налијепиити је иза Мухаремовог презимена и двотачке – али како одредити коју?

Како је дошло до тога да сте постали један од најбољих „адвоката” Младе Босне? Ваш избор или вас је изабрала ситуација?

— Биће да је било и једног и другог. Ја сам у неколико прилика изнио своје мишљење о Младој Босни, а испоставило се да је то имало неку тежину. Разлог је можда и у томе што мој интерес за ту тематику није помодарски, односно није се јавио из неких прагматично-финансијских разлога уочи саме стогодишњице Сарајевског атентата. Писао сам о Младој Босни још од 2004. године а врхунац је био 2010, кад сам уредио троброј часописа Градац посвећен феномену Младе Босне, који је изазвао велики интерес читалачке публике и побрао бројне похвале. Онда сам крајем 2013. и почетком 2014. године написао неколико текстова за Време, који су такође имали снажан одјек и у регионалним и у свјетским оквирима. Мислим првенствено на текст који се бави фотографијом на којој се види како Хитлер као рођендански поклон прима спомен-плочу Гаврилу Принципу.

Могло би се рећи да је прошла година започела великом причом о књизи енглеског историчара Кристофера Кларка о почетку Великог рата. Говорило се много о „ревизији улоге Србије у рату”. Када се перје смирило, шта је од тога остало у Европи, шта овде?

— Кларкови Мјесечари су прије неколико мјесеци објављени у Србији (у издању Хеликса из Смедерева) тако да је књига напокон доступна и у преводу. Ипак, то преведено издање није код нас привукло претјерану пажњу. Један од разлога је што се и помпа око Кларкове књиге прилично истрошила. Мислим да се „ревизионистичка прича“, успркос великом труду уложеном у њу, ипак није суштински примила. У озбиљним историографским круговима Кларк и његови истомишљеници нису темељно уздрмали доминантно прихваћену тезу Франца Фишера о кључној кривици Њемачке за избијање Првог свјетског рата.

Да ли сте гледали филмове који тематизују Младу Босну и атентат? РТС је приказала један аустријски…

— Гледао сам Кољевићев филм Бранио сам Младу Босну. То је добар филм, мада ми се чини да је можда мало предуг, вјероватно и због тога што је цијели пројекат замишљен тако да истовремено „породи“ и играни филм и телевизијску серију. У том контексту, у умјетничком смислу можда чак серија буде остваренија. Чини ми се да би филм био бољи да се скоро искључиво концентрисао на судски процес, да је направљен по узору на америчке судске драме. Аустријски филм који помињете нисам гледао. Скренуо бих пажњу и на кратки филм Сјене, који је режирао млади Милош Љубомировић, а који се бави затворским данима Гаврила Принципа у Терезину. У сваком случају, мислим да тема Младе Босне тек чека своје најбоље умјетничке обраде – и у књижевности и у филму и у театру…

Уопште, шта је ваш главни утисак након године у којој је обиљежен почетак Великог рата?

— Главни ми је утисак да је „наша“ прича, „наша“ визија, ипак побиједила. Ја сам током прошле године имао прилику да држим предавање о Младој Босни у Лондону, у дворани Конвеј Хол у центру града, у којој постоји традиција дуга више 200 година да се истакнути појединци позивају да држе предавања на важне и актуелне теме.

Организатор је одлучио да се улазнице за предавање наплаћују по цијени од пет фунти. Дворана је била пуна, а у разговору са посјетиоцима послије предавања примијетио сам да постоји и велики интерес и велика упућеност у тему. Помогла је томе вјероватно и у то вријеме објављена књига Тима Бачера, која о Принципу говори са симпатијом, Такође, прошле су године и један холандски историчар и један аустријски новинар такође објавили књиге које Принципа и Младобосанце – на Дедијеровом трагу – приказују као слободоумне младе револуционаре.

Био сам прошле године и на конференцијама о Првом свјетском рату у Паризу и Грацу. Нарочито је прва – одржана у згради УНЕСКО – била импресивна: са учесницима буквално од Јапана до Јужне Америке. У Грацу је фокус више био на Балкану, али ни на једној од тих конференција нисам примијетио да је „ревизионистички“ дискурс био доминантан. Напротив.

Једном сте поменули досјетку како су се „талентовани људи почетком XX вијека бавили књижевношћу, средином вијека филмом, седамдесетих и осамдесетих рокенролом, а данас иду у адвертајзинг, те да би можда Јован Скерлић данас водио неку маркетиншку агенцију. Слично – младобосанци су испод клупа размјењивали књиге, нешто касније под клупама су се држали стрипови, а данас – шта данас средњошколци крију испод клупе осим џоинта и мобилни телефона?

— Такве аналогије знају бити незахвалне. Да се разумијемо, прије стотињак година, у епохи Младе Босне, у цијелој Босни и Херцеговини је било шест гимназија, а данас их ваљда има најмање стотину и шест.

Шта хоћу рећи? Ономад сте већ уписом у гимназију постајали дијелом некакве интелектуалне елите, док се данас средња школа похађа по инерцији. Можда сам у неким стварима неизлјечиви оптимиста, али сам сигуран да и у данашњим босанскохерцеговачким средњим школама постоје клинци који се ложе на социјалну правду, на филозофију, на умјетност, на слободу.

Да ли је то што се зовете Мухарем утицало да вас у Београду имате бољи пријем, а да се самим тим замјерите у Сарајеву?

— Не знам, искрен да будем, колики утицај на мој „пријем” има моје име. Кад бих се шалио, можда бих рекао да је дуги низ година важно мјесто у београдском културном и књижевном животу имао Мухарем Первић, па да, ето, већ постоји традиција за добар пријем некога ко се зове Мухарем.

Изван шале, донедавно ни по чему у Београду нисам примијећивао да неко посебно нотира моје име нити да из њега ишчитава било шта. У посљедњих неколико мјесеци, међутим, морам признати да ми је моје име прискрбило неколико расистичких увреда и инвектива, али су оне, интересантно, без изузетка стигле из правца такозване љевице и самозваних антинационалиста.

Послије текста о расколу у ДСС, један ми је „либерални” новинар поручио да ја немам право да се бавим темама са српске унутрашњо-политичке сцене ако их не уклопим у регионални оквир. Онда је Биљана Србљановић – на шта је већ упозорио Зоран Ћирјаковић – изфантазирала некакво моје тобожње конвертитство. На сличан – расистички – начин, исти ти људи и њихови истомишљеници већ годинама пишу о Емиру Кустурици или Љиљани Смајловић.

У том контексту сам се сјетио искуства о којем ми је причао Миљенко Јерговић, односно начина на који се он сам, због односа загребачке лијево-либералне чаршије према њему, односа који је прозвао наци-бонтоном, почео осјећати као „Турчин у Аграму”. Ако бих се некад и могао осјетити као „Турчин”, било би то због тих самопроглашених „антифашиста” који по форумима и друштвеним мрежама састављају потјернице и шире расистичке досјетке.

Што се тиче Сарајева, тамошњи јавни однос према мени нема, чини ми се, претјеране везе ни са мојим именом ни сам мојим пријемом у Београду. Читаоци који воле мој рад и уредници који га објављују исти су већ, ево, двадесетак година. Исти су и они који све то нервира, само што им интензитет нервирања, чини ми се, расте. Мене то, међутим, весели и забавља.

Да ли ваше пристуство и дјеловање вашег пера на тај начин у овом Београду дају за право онима, који данас тврде да је од Београда остало оне градске ширине од јуче. Да ли сте на неки начин осјећали да „морате” тамо, због „публике”, због броја новинских издања, због могућности, због…

— Нема ту неке посебне мистификације. Као човјек који је вокацијом везан за језик, природно је да тежим највећем граду у којем се тај језик говори и пише. Да сам инжињер или информатичар, односно сликар или вајар, вјероватно бих тежио, не знам, Лондону или Берлину, овако ми је Београд био природан избор.

Ја сам почео да пишем за београдско Време 2003, прву књигу у Србији сам објавио 2008. Већ седам година, дакле, прва издања мојих књига по правилу излазе у Београду. А што се тиче градске ширине, то је често субјективна ствар, али мени се чини да је Београд изузетно широк, у сваком смислу. С једне стране, мој рад је ту прихваћен с мени јако пријатном благонаклоношћу. С друге стране, динамика живота ми одговора, важност умјетности, медија и јавне ријечи генерално овдје је још увијек сигнификантна.

На шта данас личе полемички текстови и полемике, могу ли се уопште тако назвати?

— Чујте, полемос етимолошки значи „рат”, тако да се данашње полемике дефинитивно могу назвати – полемикама. Њихов ниво је опет нека друга прича. Ипак, ни ту се не бих упуштао у неку катастрофичарску визију. И данас има полемика у којима се колико-толико размјењују рационални аргументи, као и оних које се до краја своде на ad hominem пљувачину. Човјек увијек треба и да бира с ким полемише и да бира докад.

Неки примјећују да сви говоре из својих ровова, те да и уредници бирају саговорнике и текстове тако да не изиритирају своју публику и њена очекивања.

— То је тачно. Умјесто визије јавности као „агоре”, наметнула се визија фронта, гдје сви, како кажете, говоре из својих ровова. То нажалост није ограничено само на избор саговорника и медијску уређивачку политику. Проблем је заправо много шири. Постоји у нашој јавности скоро невјероватно лицемјерје, потпуно скандалозан недостатак сваке принципијелности и сваке честитости.

Ево вам један рецентан и актуелан примјер. Цијело се лијево и либерално Сарајево, уз лавовски дио јавности читаве тзв. регије, згражавало над Харисом Плехом и Нермином Бјелаком јер су се изјаснили као Срби, по свој прилици, да би могли ући у Дом народа Федерације БиХ и за то примати за наше услове енормно високе накнаде. Проблем, наравно, не би био ако би се они заиста осјећали као Срби, но познато је да су се прије само двије године друкчије изјашњавали, па је Централна изборна комисија с правом санкционисала идеју да се етнонационална припадност прагматично мијења попут чарапа.

Готово нико, међутим, није ни примијетио да је из прагматичних разлога, етнонационалну припадност у размаку од двије године промијенила и Сабина Чудић. Наравно, јер из доминантне сарајевске „урбане” перспективе Харис и Нермин су Мирнесове, односно Сеферове сељачине, достојне подсмијеха без обзира како се изјашњавали. Сабина Чудић, напротив, парадигматичан је примјер ФГР (фине градске раје), „урбана” цура образована на Западу, па још и удата за нашег познатог глумца и уза све је чланица хипстерско-кулерске Наше странке. Нема теорије да за њу веже иста правила. Док нам јавност тако функционише, нема напретка ни изласка из симболичних ровова.

Изгледа да сте на неки начин накратко раздрмали и разбудили тзв. Другу Србију – да вам то није био циљ – не би ли се подигао какав-такав вјетар мишљења против власти. Краће речено: да их подсјетите људе да је некад постојала опозиција?

— Цијело то „размрдавање“, како кажете, мени је заправо пријало јер је заправо било савршена илустрација колико је мој изворни текст о првој годишњици смрти Срђе Поповића и Александра Тијанића био тачан. Ја сам, сјећате се, устврдио да је смрћу Срђе Поповића унутар тзв. Друге Србије настала празнина коју покушавају да попуне медиокритети попут Дејана Илића или Бранислава Димитријевића. Реакције на мој текст не само да су потврдиле да ка испражњеном мјесту гуруа и сиве еминенције сада теже медиокритети него и да је у тзв. средњем ешелону настала гужва сачињена од разних трећепозиваца.

Узмимо, рецимо, двојицу аутора који су реаговали на мој текст: Растислава Динића, асистента на Филозофском факултету у Нишу, и Дарија Хајрића, социолога и блогера. Први ми поручује да сам се „озбиљно огрешио о добре обичаје јавне дискусије”, а други да сам се „разишао са пристојношћу” те да имам „прилично магловит однос према политичком пејзажу Србије”. А пазите, при томе је Динић као личност најпознатији по томе што је првостепено осуђен због пријетњи Борису Малагурском. Ради се о пријетњама исписаним под псеудонимом на једном интернетском форуму. И како такав човјек може било коме да замјера да се тобоже „огрешио о добре обичаје јавне дискусије”?!

Хајрић опет и сам инсистира на наци-бонтону и у недостатку аргумената измишља некакву моју непристојност, а моју наводну магловитост што се тиче „политичког пејзажа Србије” пореди, рекло би се, са својом транспарентношћу. Младац је, наиме, у вријеме кохабитације ДС са Коштуницом био предсједник Клуба Демократске омладине Бечеја и потпредсједник Извршног одбора Демократске омладине Војводине. Некад су у име Друге Србије говорили озбиљни интелектуалци, а сада су ту дигиталне анонимне силеџије и варијације на Банета из Балашевићеве пјесме који је „још у школи ручицу дизао вешто”. Тако да може да се каже да ми је успјело да подсјетим људе да је некада постојала опозиција, између осталог и због људи који су чинили ту опозицију.

Били сте дио тима који је „предвиђао” на шта ће БиХ личити 2025. године. Који се сценарио, од оних неколико, данас чини најизвјеснијим?

— Све ми се више чини да status quо сценарио надмоћно побјеђује.

Примијетили сте и да медији у Сарајеву бирају „подобне” саговорнике из Београда (додајемо: и из Бањалуке). Зашто?

— Зато што медији из неког разлога истрајавају у политици одржавања трајног ванредног стања. Ви сте једно вријеме имали ситуацију да су неки људи у Сарајеву, нарочито млађе животне доби, десет или петнаест година послије Дејтона мислили да је опасно по живот ходати Господском у Бањалуци или Кнез Михајловом у Београду ако би вас неко гласно позвао именом које је маркантно оријенталног поријекла, да не кажем баш „муслиманско“. Било је скоро дирљиво прије неколико година кад је један млади Сарајлија, послије првог боравка у Београду, признао како су му уочи пута многи забринуто говорили да се чува.

Ја сам, мало у шали, мало у збиљи, у кафани знао рећи да међуентитетске границе у пракси најчвршће цементирају медијски пројекти попут емисије „60 минута“. Због таквих „спинова“, неки су се људи буквално бојали да путују. Постоје такве ствари, наравно, с друге стране, па се неки клинци из Бањалуке боје отићи у Сарајево због идеје да је сваки други пролазник муџахедин. У контексту одржавања такве слике стварности, најбоље вам одговарају маргиналци из за вас омражених средина који ће подупирати вашу перцепцију.

Пишете колумне за медије у различитим земљама. Да ли је то тешко или инспиративно?

— Ако говоримо о Босни и Херцеговини, Црној Гори, Хрватској и Србији, оне све још увијек у доброј мјери функционишу по принципу спојених посуда. У том смислу је инспиративно обраћати се публици у свим тим земљама. Мени се чини да је број аутора који су свјесни интензитета међусобне испреплетености ових сцена релативно мали и да неупућеност у регионални контекст често резултира погрешним процјенама. Мени прија да паралелно пишем за Ослобођење и Политику, за Време и Монитор итд.

Када можемо очекивати неко ваше ново дјело? Да ли више волите писати приче, или романе?

— Ја сам прије два-три мјесеца објавио књигу прича Јерес номинализма. То је збирка од четрнаест прича, од којих су двије, прва и посљедња у књизи, довољно дуге да би се могло рећи да теже романима, да представљају, као у оној чувеној метафори, „романе на длану”. Идућа књига која ми је још увијек много више у глави него у компјутеру требала би да буде роман.

А што се тиче питање шта више волим да пишем: приче или романе, кратак одговор би био: романе. Приче често настају и по наруџбини за неки зборник или часопис, па се временом кристалише неки концепт око кога се окупи збирка. Роман је за мене захтјевнији и компактнији, скоро да бих могао рећи „опсесивнији” жанр. Хоћу да кажем, кад пишеш роман, он те у тој мјери зароби да неко вријеме паралелно живиш у свијету свог романа и у стварном свијету. Код писања приче, то је рјеђи случај.

Критиковали сте писце критичаре Добрице Ћосића рекавши да су наивним имитацијама свели су себе на ирелевантност у политичком, па и друштвеном смислу. О чему пишу писци данас, а о чему не пишу, не знају?

— Прије него што је из своје одаје Вуку Мандушићу дао један добар џефердар, владика Данило га је охрабрио ријечима како ће у руци Мандушића Вука свака пушка бити убојита. На том фону могли бисмо рећи да ће из пера доброг писца свака тема може резултирати добром књижевношћу.

То што је нешто „добро“ (шта год то значило) није, међутим, гаранција да је и политички и друштвено релевантно. Мени је, наиме, често иритантно слушати жалопојке савремених „урбаних“ писаца млађе и средње генерације, углавном лоших локалних имитатора Буковског, који пишу готово искључиво о својим одисејама од шанка до шанка и од џоинта до џоинта, како публику, ето, више занимају „смарања“ Добрице Ћосића о свјетским ратовима и о народној судбини неголи њихове „авантуре“.

Нема, међутим, Добрица Ћосић ни било ко други ауторска права на „велике теме“. Сваки писац који свјесно одустане од „великих тема“, од тема које имају ширу политичку и друштвене релеванцију, не треба никог осим себе самог да оптужује због властите опскурности.

Да ли су Звезда, Сарајево и Динамо стварно „исти шљам”, а Партизан, Хајдук и Жељо тимови јадних, обесправљених, тимови губитника и побуњеника, или су то само симболи којих се данашњи фудбал сјећа?

— Овдје алудирате на реченице из мог романа Концерт, које описују начин на које те клубове доживљава Жељко, један од протагониста тог романа, фиктивни лик, дакле. Наглашавам то због чињенице да је код нас већ увелико пракса да се ставови неког књижевног лика без имало зазора приписују аутору књижевног дјела. Да се разумијемо, лик Жељка јест базиран на неким стварним навијачима Жеље с којима сам се дружио и та врста перцепције и није толико ријетка.

Има, заиста, међу навијачима Звезде, Динама и Сарајева међусобно сличних српских односно хрватских односно бошњачких „државотворних елемената“, као што се и међу навијачима Партизана, Хајдука и Жеље чешће налазе они који се лакше идентификују са антифашизмом у најширем цивилизацијском смислу.

С друге стране, наравно да у избору клуба за који се навија већу улогу играју неки ирационални моменти из дјетињства, неголи било какво идеолошко сврставање. Занимљиво је како се унутар Београда и Сарајева као градова, односно унутар Хрватске као државе између најљућих ривала може повући слична симболичка раздјелница. С тим да је одговор на питање ко је „шљам“, као и на питање гдје је љепота, увијек у пословичном оку посматрача.

Разговарао Жељко Свитлица

(Фронтал)

Ознаке: БиХ, Бошњаци, друга србија, интелектуална елита, Махмуд Баздуљ, Срби, Србија