Прочитај ми чланак
(Вестионлајн)
Још лидер радикала иза ледених зидова Шевенингена, честито није ни оплакао своју мајку, а Јадранка се у Србији сусрела са новом невољом.
Наиме, средином октобра 2007. године, непуних месец дана пред почетак суђења, новинар Дејан Анастасијевић написао је текст, како је наводно лидер радикала, Војислав Шешељ, саставио некакав списак, који је наводно његова супруга Јадранка донела у Београд и да је тај списак био повод за бомбашки напад на његов стан.
– Била је то још једна у низу клевета, а мотив Анастасијевићевог текста је био да деморалише Војислава пред почетак суђења. Уосталом, из те кухиње већ су лансирани слични текстови. Како се почетак суђења ближио, напади тог типа су бивали све жешћи. Други мотив, за клеветање Анастасијевића је покушај да се наша породица доведе у опасност – прича Јадранка.
– Проводим по осам сати дневно са њим, колико је максимално дозвољено. Немам приступ његовој ћелији и све време седимо за столом у сали за посете преграђеној параванима. Разговарамо о свему. Најважније ми је да се уверим да је добро и здраво. Мада живи у тешким условима, Војислав никад није нерасположен. Важи за главног забављача у затвору – каже Јадранка док јој нежност прелива лице и додаје да јој је супруг највећа снага и ако је хиљадама километара удаљен.
Разгледамо слике, Војислав Шешељ као војник, као најмлађи доктор наука, као политички кандидат за председника Србије. Фотографије лидера радикала у странци са страначким колегама, са синовима у дворишту, са сарадницима. Читамо још два писма синова оцу.
„Драги тата, на оном такмичењу о којем сам ти писао освојио сам треће место и добио диплому. После тог такмичења, ја, моја учитељица и остали учесници смо били у странци. Из математике и друштва на тестовима добио сам пет. И даље тренирам одбојку и све сам бољи. Подигли смо одбојкашку мрежу на ливади. Много ми недостајеш и пуно бих волео да те видим. Највише те воли твој син Александар.“
У истој белој коверти још два писамца од Михајла и Владе. Рукописи неисписани, дечји и невини…
„Драги тата, у школи ми је лепо. И носим протезу. Данас смо играли фудбал и победила је Српска радикална странка, три према један. Још мало па ћемо да перемо базен. Па ћемо да се купамо. Мало сам ослабио, али требам још мало. Беба је порасла и мало је неваљала. Једва чекам да се јавиш. И волео би да те видим. Воли те твој син Михаило“.
– С времена на време се осећам беспомоћно и потребан ми је његов савет. Али, кад год га замолим да ми разреши неку дилему и каже ми шта да радим, он ми на то одговори, како сам довољно паметна да са тим сама изађем на крај. Не дозвољава ми да се успавам и ослањам на њега. Учи ме да будем самостална – признаје без снебивања Јадранка Шешељ.
– Влада је имао четири године кад је Воја отишао и њему је одрастање без Воје негде, вероватно најтеже и пало, јер ова двојица су макар имала неко бистрије сећање на тренутке проведене са Војом. Влада се мало тога сећа па је ваљда код њега зато и израженија потреба да у свему сустигне Александра и Михајла, тако је и са писмом – наставља исповест Јадранка.
„Драги тата, био сам са Чобијем у луна-парку и на броду. Добар сам и слушам маму. Добићу компјутер. Волим те највише“, написао је Влада у писму из 2005. године.
Пред почетак суђења, новембра 2007. године, Јадранка је са најмлађим сином, Владимиром била у Шевенингену.
– Сећам се као да је било јуче, Војислав је био одлично расположен. Нестрпљиво је чекао почетак суђења и уводну реч тужиоца. Пун ентузијазма, уверен у победу, као и данас десет година касније! Плашим се само за његово здравље и да му нешто не ураде и спрече га да их победи. Неколико пута било је критично, а то што му се дешавало било је јако сумњиво.
Била сам задивљена његовом одбраном, мада ништа мање од Војислава и нисам очекивала. Сви наши пријатељи такође. Тих дана су ми се телефони усијали. За њих је фантастична Војина одбрана била изненађење, али ја сам знала да ће он да доминира! Остао је исти, оштар, конкретан и неустрашив – прича Јадранка.
Каже да се Воја није променио и да јој се чини да је још јачи и снажнији. Занима га шта се дешава у Србији и најситнији детаљи из живота породице. Драго му је, вели Јадранка, што се у Србији прати шта се дешава у Хагу и што га народ доживљава као спас и наду. У Шевенингену је под будним оком камера, што јој је у почетку сметало, али истиче да је са тим научила да живи и она и њен супруг.
– Имам утисак да говорим пред широким аудиторијумом. Међутим, човек се на све навикне. Понекад, док га слушам, чини ми се да се не обраћа само мени, већ и онима који нас гледају на неком монитору – искрено каже саговорница „Вести“.
