Прочитај ми чланак

Милан Гушавац: Стубови српског идентитета

0

sv-sava-milesevo-polu

(Двери)

Српски народ, који је на Балкану присутан миленијум и по, кроз своју дугу, тешку и богату прошлост створио је своју аутентичност.

Сваки народ,  кроз историју свог постојања стекао је своју срж, стуб идентитета, по коме је препознатљив. Народ да би опстао, мора имати тај кохезивни фактор који чини да се припадници тог народа изјашњавају тако. У супротном, народ би сваког дана слабио, док коначно не би нестао са лица земље.

Српски народ, који је на Балкану присутан миленијум и по, кроз своју дугу, тешку и богату прошлост створио је своју аутентичност. Та аутентичност састоји се из неколико чинилаца, а то су: 1) Светосавље и православна вера, 2) Ћириличко писмо и српски језик, 3) Косовски завет и историја, 4) Круна и монархија, 5) Саборност и слога, 6) САНУ и Матица Српска, 7) Војска и титула војводе.

Вероватно се свако од нас бар једном питао, како то да се последњих деценија систематски губи та извесна нит у нашем народу. Чини се да народ у целини постаје незаинтересован за проблеме с којима се наша држава сусреће данас. Свакако да никад није било нарочито лагодно бити припадник једног малог, поносног народа, и то баш овде, на брдовитом Балкану. Али ми, деца данашњице, изгледа нисмо до сада били на висини задатка, оног који су нам задали наши славни преци. У темеље нашег идентитета своје животе уградили су Свети Сава, Душан Силни, кнез Лазар Хребељановић, Карађорђе Петровић, Милош Обреновић, Вук Караџић, Петар II Петровић Његош, краљ Петар Карађорђевић, војвода Живојин Мишић и многи други. Тада је народ имао сензибилитет са политиком и амбицијама државе и поистовећивао се са њима.

Због чега данас то није тако? Очигледно да су стубови нашег идентитета увелико урушени, деловањем што страних сила, што домаћих снага којима није у интересу самосвестан српски народ. Мислим ипак да главнину кривице ипак сносимо ми сами, јер не може нас нико наговорити на нешто што ми сами нисмо спремни да урадимо. 

Откако је дошло до промене у облику владавине (1945) Светосавље и све религије бачене су на колена. Сваким даном све верске заједнице постајале су све слабије. Вероватно је због тога природни прираштај постао негативан, јер је општепознато да се Црква јасно залаже за рађање, породично васпитање и љубав. Држава је активно радила на компромитацији СПЦ. Ипак, и државно руководство које је безусловно извршавало наредбе једног човека, и народ који је седео скрштених руку подједнако су допринели томе.

Данас, у доба глобализације и мондијализма, ћириличко писмо постало је права реткост. Чак и државне институције које су Уставом обавезане да користе ћирилицу, неретко се одлучују да се оглуше о своју обавезу. У Рашкој области се уводи непостојећи бошњачки језик. Наравно да све верске заједнице требају уживати своја права, али да ли је право користити лингвистички непознат језик!?

Људи су изгледа постали имуни и на искуства из прошлости о комадању државе и многобројне агресије на наш живаљ широм Балкана. Данас, уместо да су се деца у кући, школи и на улици учила вредностима косовског завета, поезији и прози, као и одлучним тренуцима славне прошлости, деца се уче неукусу на масовним медијима, наркоманији на улици, а еврофанатизму у школи. 

Чини се да је пре седам деценија, доласком комуниста на власт и прекинута та конзервативна и традиционалистичка нит. Нестанком монархије, којој је наш народ 15 векова био одан, почела је декаденција народног духа. Круна свакако да чини један од битних стубова нашег идентитета. 

Саборност и слога потекли су из цркве. Још је први архиепископ Жички Свети Сава, показао пут којим ми, његови следбеници требамо поћи. Свакако да је недостатак саборности и слоге увелико утицао на тзв. однарођавање. Тако су настали и Македонци, Црногорци, Југословени, Бошњаци, Муслимани, Буњевци, Крашовани, Јањевци, Шокци, Торлаци … 

САНУ и Матица Српска представљале су, а и данас су водеће институције нашега народа. Чланови ових институција су најумнији људи које је наш народ изнедрио. Међутим, дуго времена су ове институције понижаване и није се дозвољавало интелектуалној елити да утиче на јавно мњење и друштвени живот. То је умногоме убрзало процес пропасти слободарског духа српског народа.

Од скора, укинут је и онај последњи стуб који је наш народ одржавао у каквом таквом животу. Прво је уведено цивилно служење рока, а касније је војска професионализована. Зар ми млади нисмо заслужили да стекнемо искуство руковања оружјем, дисциплине и јединства? Зар нисмо достојни да се осетимо поносно? Да својим животом бранимо своју породицу, кућу и државу? Много раније, вековна титула првог војника – војводе, бачена је у заборав. Зар се не сећамо Стевана Синђелића, Степе Степановића и Момчила Ђујића?

Наравно, и држава је до скора радила у интересу народа. Међутим, откако је раскрстила са вековним начином функционисања, и увела нови, партијско-паразитски систем, то се променило. Као што смо видели, урушавањем онога што чини стуб нашег друштва у целини, вешто се од бунтовног народа направило стадо оваца! На тај начин много је лакше манипулисати широким народним масама, који неће пружити никакав отпор томе, него ће тромо и мирно посматрати свој крах.