МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Барбара, извини, заиста извини!

0

Јел Барбара крива што ауторитатизам називамо борбом за демократију, спремни да “погинемо” за тастатуром убеђујући себе да је то једино што можемо да учинимо?!

Барбара, извини!
Све што бих ти рекао могу само да пребацим себи, јер ти си тек последица- узрок смо ми, такозвани новинари који смо то олако и бесрамно кукавички престали да будемо, па кад је већ ледина гола (част неколицини дивних и часних изузетака) зашто ти не би била храст на њој?!

Храст од пластике, картона, свакојаких секундарних сировина, налик оној преплаћеној градској јелки због које презиреш сваку другу јелку, али опет- јелка!

Сијаш и сијај! Понављам, понајмање си ти крива због тога, и најлакше је презрети тебе јер ти си у својој куражној немуштости часнија од онога што смо ми у својој одважној ћутњи!

Рекох, ти си тек последица, било је таквих и за вакта оне жуте пошасти, биће их још, не брини, како дани одмичу испоставићеш се часним примером новинарства какви ће све пропагандни урадци стати пред микрофон, или за тастатуру, буди убеђена у то!

Е, сад, поштоване колеге, ваљало би нам се добро загледати у Барбару и ваљано замислити- она је стала пред камере и добрано се трудила да верује у оно што говори, док ми мудро, ваљда, ћутимо о ономе што мислимо и у шта верујемо!

Колики год да су притисци сатрапа нису за напрстак већи и јачи неголи што смо дозволили да буду, и немојмо се лагати да је другачије!

Њихово је да ломе, није наше да се повијемо како би то лакше учинили, али се јесмо повили већ на први поветарац, па сад јадикујемо кад бију олује!

Зарад беде којом нас лажу да смо плаћени и да нам нема живота без ње пристали смо да служимо проклињући себе што то чинимо, али чинимо!

Проклињемо, али све усрдније робујемо лажи која је, верујем, почела да се стиди нас самих колико смо далеко спремни да одемо, већ довољно калибрисани на њу да више нико нема потребе да од нас тражи да саучествујемо- више нисмо јатаци већ коловође, хајкачи, неуморни пешаци који престижу коњицу апокалипсе пртећи јој стазе…

Јел Барбара крива што ауторитатизам називамо борбом за демократију, спремни да “погинемо” за тастатуром убеђујући себе да је то једино што можемо да учинимо?!

Јел она крива што издају називамо компромисом?!

Што китимо “златно доба” знајући да се испод патине крије јад, чемер и мука?!

Она је учинила да једни друге производимо у олош и смрад?!

Једни друге, а шта тек чинимо онима према које немамо никакве задршке да им од живота начинимо пакао само зато што се то од нас више и не тражи, довољно смо дресирни да сами кидишемо на рањену ловину ко најгоре звери!

Барбара нам је “сугерисала” да се држимо “Задруге”, сиса и дупета како се од урлика Лепог Миће не би чуло крчање празних стомака, плач мајки над болесном децом, вапај деце да болови престану, молитва старих да их живот остави на миру, живот који се преметнуо у доживотну робију без икаквог права на помиловање?!

Барбара нам је изговор да извештавамо о Цеци која је једном песмом нахранила хиљаде гладних на светом Косову и Метохији, а прећуткујемо да све што се чини јесте монструозни дил овдашњих и ондашњих господара живота да се мученицима смучи живот и да пристану на ИЗДАЈУ као решење свих мука?!

Барбара нас бије по прстима да се дивимо Потемкиновом “Београду на води”, лампионима од неколико милиона евра, халуциогеном метроу, свечаном отварању кућица за птице док су улице “поплочане” бескућницима и просјацима као никад до сад?!

На једног анђела за којег успемо да накамаримо проклети новац за лечење изгубимо два која нису имала још то “мало” времена да “сачекају”, али важније је вриснути насловницама кад Мики из Купинова натегне неку нову да се не чује лепет анђеоских крила док мајка нариче над безгласним телом молећи смрт да узме и њу!

Побрајамо Вучићеве темељце ни за шта правећи се да не видимо зденце у којима нестајемо, или још горе, кад станемо пред њих величамо их као инвестиције које ће… Шта?!

Више је самилости у нама према идиотским фонтнама што се бекече ко Венди неголи према злосрећнцицима што их проклети извршитељи избацују на улицу, јер људи ваљда имамо вишка а фонтане ваља чувати као залог за поколења?!

На миг, шапат некаквих секретарица месних заједница стојимо мирно тресући се ко пруће, глумећи храброст кад ваља ударити на оне које секретарице заповеде да се тог дана имају сматрату белосветском олоши с којом ваља раскртити!

Свој сми позив претворили у професију, алат, дуђерство, па је лакше речима подићи зидове око истине неголи рушити их око лажи!

Није нам Барбара крива за то, нимало!

Она је покушала да изиграва новинара, а које је наше оправдање што смо то престали да будемо?!

Да нас има у позиву не би било њих у занату!

Да нисмо продали душе зарад бедних синакура исписујући понсоно странице хронике пропадања Србије- не бисмо у Барбарама проналазили изговоре!

Дете, извини!

Ти си само чинила оно за шта верујеш да је исправно!

Ниси крива ни за шта, ми смо јер смо исправно багателисали за послушнички трк у лажи пред јахачима апокалипсе!

Само ти ради свој посао кад ми свој позив претворили у свињокољ истине!

Може ђутуре а може и на кило, како већ накупац “истине” иште!

Ту смо за сваки договор, осим са самима собом да никаквог договора нема!

Извини, Барбара, заиста извини!

Спочитавајући теби само тражимо изговор да не презремо себе!

Некад смо били новинари.

Извини, заиста извини, и то од свег срца мислим!