Прочитај ми чланак

МИГРАНТИ ИЗ ПАКИСТАНА: Срби најбоље показују шта је хуманост

0

Мигранти Махана Јами из Ирана и Азар Кан из Пакистана, смештени у Босилеграду и Обреновцу, желе да остану

НА неизвесном путу од својих отаџбина до обећане Европе, од половине 2015. године, кроз Србију је прошло више од 920.000 миграната. У тешким данима стрепње, наде, бола, чак и понижења које су доживљавали на свом трновитом маратону према тако жељеном Западу, нису скривали захвалност према Србији. Често су говорили да је била једина земља на „мигрантској рути“ у којој су примљени као људи, једина земља која је показала солидарност и хуманост.

 

 

Већина њих ипак је наставила свој пут. Према подацима Комесаријата за избеглице, у 16 прихватних и центара за азил широм Србије, смештено је око 4.000 миграната. Међу њима су и Махана Јами (34) из Ирана и Азар Кан (27) из Пакистана. Она у Босилеграду, он у Обреновцу. Не познају се, никада се нису срели, али нешто им је, ипак, заједничко: још имају сан и веру у будућност. Азар је види у Србији. Махана је желела у Немачку, а сада би волела да остане у нашој земљи.

– Више од деценије покушавала сам да нађем разумевање и подршку у свом Техерану, али нисам успела – прича Махана, са осмехом на лицу који потпуно засењује инвалидска колица која су јој неопходна од детињства, када је због лоше вакцине оболела од дечје парализе. – Власница сам једног Гинисовог и шест националних спортских рекорда у парадисциплинама. Желела сам да останем у својој домовини, отворила теретану за жене, тренирала младе девојке, бранила боје своје земље на бројним такмичењима, али није помогло. Накупило се у мени много огорчења и, истовремено, наде да негде у Европи моје знање и вештине могу бити од користи другима. Можда и овде у земљи чији народ нам је најбоље показао шта је хуманост.

Пре четири месеца наша саговорница је са супругом Муштабом Садегијем, њиховим усвојеним сином Шајаном Сафавијем и менаџером Хажиром Надеријем, кренула на Запад. Пут је водио преко Турске до Србије. Од октобра је у Центру за прихват миграната у Босилеграду.

– Инвалидска колица ме не спречавају да остварујем снове – каже Махана. – Вежбам од 13. године, а спорт ми омогућава да тестирам своје границе. У Гинисову књигу рекорда ушла сам 2012. године прешавши на рукама 1.864 степеника до врха торња Милад у Техерану. Националне парарекорде и златне медаље освојила сам када сам подигла 127 килограма тегова, препливала 64 километра уз реку, освојила две златне медаље у стреличарству…

Њен менаџер, Хажир Надери, верује да Махана може да уради све што пожели:

– Невероватна је жена, пуна енергије и нових идеја. У кампу је једина са инвалидитетом, а најбоље расположена. Са децом се игра, са одраслима пева. И, све време искрено се нада сусрету са неким из Параолимпијског комитета Србије.

И док се Махана двоуми где би живела, Азар је одлучио да остане у Србији. Иако му то није била првобитна намера, сада има азил и привремену личну карту наше земље.

 

ЗЛАТНЕ РУКЕ

АЗАР Кан је један од малобројних миграната који хоће да ради и искрено жели да се прилагоди новој средини – прича мајстор Жељко из Прихватилишта у Обреновцу. – Вредан је, радан, све га интересује, врло је вешт, има златне руке. Ма шта да треба да се уради од браварских, столарских или електричарских послова, ту је да помогне. Са нама је готово непрекидно у радионици, и заиста му желимо да овде нађе посао.

– Дошао сам пре две године и намеравао сам да наставим према Немачкој – прича Азар. – Прошао сам једногодишње избегличко искуство у Ирану, Турској и Бугарској, и тек овде у Србији прихваћен сам као човек. Овде сам први пут истински одахнуо, одагнао страх… Запосленима из Комесаријата рекао сам да сам правник, али и да сам свестан да моја диплома овде не вреди много. Зато сам им и нагласио да могу да радим много послова, да сам вешт у разним занатима.

Мало помало показало се да је тако. Придружио се Игору и Жељку, радницима Комесаријата у столарској и браварској радионици, са којима последње две године проводи највише времена.

– Почео сам да учим језик, да идем у школу, да разговарам са људима – каже Азар. – Највише времена помажем столарима, а у слободно време, док мислим на мајку која је остала у мом родном Абутабаду, машиницом на шперплочи израђујем портрете познатих. Урадио сам ликове Џонија Штулића, Николе Тесле, Павла Вуисића, Мика Џегера, Чарлса Буковског, Фредија Меркјурија… И, посебно једну птицу – феникс, јер попут ње „изгорео“ сам на свом мигрантском путу, а овде у Србији поново сам се родио. И желим да останем овде.

Јасно му је, вели, да се на Западу богатије живи, али људи су га, каже, овде „купили“ за сва времена:

– Верујем да ће ми се остварити жеља да радом узвратим све што ми је пружено. Да потврдим Сенекине речи да „ниједна земља није земља изгнанства, већ друга отаџбина“.

СРПСКИ ПАРАТИМ

ЗБОГ „путовања“, Махана Јами каже да много мање тренира:

– Последњих месеци вежбам повремено и осећам да ми је тело слабије, али не бојим се нових физичких изазова. Волела бих да могу да вежбам и овде. Јесте да сам негде „зацртала“ Хамбург као место будућег живота. Али, после ова три месеца у Србији, чини ми се да бих могла да живим и у Србији. Само кад бих могла да се придружим неком српском паратиму.

                   ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Ознаке: , , ,