Прочитај ми чланакОдрасла је с мајком, оцем и две старије сестре. Када је похађала трећи разред основне школе, отац је изненада преминуо и Марија је преузела на себе улогу домаћина куће. Научила је да оре, тањира, сеје, па чак и да управља комбајном. Има и возачку за камион
Неретко чујемо неће млади на село, поготово девојке па сеоски момци остају неожењени до 40. или док не наруче младу из Албаније.
Међутим, није то баш тако о чему сведочи и лепа Марија из околине Аранђеловца која откад зна за себе ради на њиви. Штавише она сама обрађује чак 16 хектара земље и зна сваки сеоски посао.
Устаје у 4 ујутру, покоси и по два хектара ливаде, бере малине, купине и тера трактор као мушко!
Марија живи у једном од забукуљских села, у Вукосавцима, а за њу сам сазнао током једног случајног сусрета када ми рекоше да тамо има једна Марија која сама обрађује 16 хектара земље, која је чешће на трактору него у кући и која обожава такозване „мушке послове“, објавио је пре три године Ненад Благојевић у Причама са душом.
Често у својим објавама на фејсбуку користим речи „здрава памет“ и најчешће их везујем за село и људе који тамо живе, и то са разлогом. Марија је баш једна од тих људи, оних којима мало за срећу треба, који раде из срца, а не из рачуна и који некако успевају да опстану у све тежем животу у српским селима.
Одрасла је са мајком, оцем и две старије сестре. Када је похађала трећи разред основне школе, отац је изненада преминуо и Марија је преузела на себе улогу домаћина куће. Научила је да оре, да тањира, да сеје, па чак и да управља комбајном. Има и возачку дозволу за вожњу камиона. Поседује трактор, разне приколице, утоварне пресе, ма све могуће прикључне машине.
Како су године одмицале, Марија није посустајала нити је желела да напусти Вукосавце. Земљу данас обрађује сама, око 16 хектара под житарицама и травом, док је мајка Наталија (72) задужена за стоку, педесетак оваца, краве, свиње и живину. Заједно праве сир и кајмак, зимницу, слатко, џемове.
– Они који ме добро познају, знају и мој почетак, односно тренутак када сам остала без оца. Тај део живота називам опстанком јер сам била девојчица која је преузела све очеве обавезе, односно све сеоске радове. Прво сам зарађивала за школу, а онда почела да купујем пољопривредне и прикључне машине – прича ми Марија под верандом куће у засеоку Врлаја, у Вукосавцима.
– Никад ми то није био проблем. Док је био жив, отац није могао да побегне у њиву без мене, а да се ја не „окачим“ на трактор или да не одем са њим у шуму. Сећам се да сам први самосталан посао обавила већ у трећем разреду. Орала сам и плакала, јер нисам умела да наштелујем плугове. Залуд је било и то што сам умела да возим трактор, кад нисам знала да наместим плугове како треба. Било је тешко првих годину дана, јер сам била мала, па нисам могла седећи да дохватим кочницу и квачило. Пошто су ми ноге висиле, морала сам да возим стојећи – сећа се Марија за Приче са душом, сетно, али са осмехом на лицу.
Са мајком је одавно поделила обавезе, док је једна у кући и брине о стоци, друга је на терену. Открива нам да се често и не виде у току дана, јер Марија устаје у 4 сата, а Наталија у 5.
Све што произведу од траве и житарица, иде у њихов сточни фонд. Осим сточарством, баве се и производњом сира и кајмака, па Марија преузима на себе да те специјалитете испоручи муштеријама у Аранђеловцу.
– Све се некако стигне, али напорним радом и са мало спавања. Мајка устаје сат времена после мене, она се нарадила и треба мало да се одмори. Осим на свом имању ангажована сам и на засаду органских купина и малина Коњичког клуба Аранђеловац овде код нас у селу, тако да тамо организујем све радове и бербу. Сада сам у преломној фази, волела бих да се преоријентишем на туризам, видите и сами како је овде код мене лепо. А замислите како би тек туристи уживали у овом миру и природи. У близини нам је језеро, могла бих да уредим стазицу и поставим фењере до тамо, да направим дрвене вајате у којима би туристи преспавали. Имам много лепих идеја које не би коштале много, а за чије остварење ме највише „газе“ паре. Али, полако, видећемо – искрена је Марија.
У Вукосавцима је одрасла и ово село не би мењала ни за шта на свету. Жао јој је што је свега неколико њених другара из генерације 1985. године остало у селу, док је већина отишла у град или у иностранство.
Нудили су Марији да почне да ради у Аранђеловцу, да оде негде преко, чак и да вози камион. Ништа од тога није прихватила, јер жели да буде сама свој газда, а и, како каже, „послове које сада ради не би могла да обавља у вароши“.
– Много тога знам око тих техничких ствари, да поправим шта треба, никад нисам остала у њиви. То ме спасава што се новца тиче, јер су мајстори скупи. Увек сам мотивисана да нешто мајсторишем, чак и оно што је исправно, ја волим да отворим како бих научила по ком принципу ради. Једино ми слабо иде прање судова, јер пола полупам (смех). С друге стране, са мајком заједно остављам зимницу – рекла је Марија пре три године.
– Жао ми је што су сва села Шумадије опустела, не само Вукосавци, и што су сва у лошој ситуацији када је о омладини реч. Једино знам да у суседном селу, у Јеловику, има доста деце, и стварно ми је због тога драго. Без обзира на све, сматрам да неки нов посао може да се направи, да нешто лепо може да се догоди и да ово наше село оживи. Верујем у туризам – каже.
Као девојчица се и по највећем снегу и мразу враћала пешице из школе из Аранђеловца кући у Вукосавце. Могла је да преспава код сестара, али је више волела авантуру кроз Букуљу.
Прича да живот на селу изгледа лако само на инстаграму и фејсбуку. Кад нађе времена, постави по коју слику на друштвене мреже, које лајкују њени пратиоци, њих неколико хиљада. Каже да има оних који мисле да су њене слике на трактору фото-монтажа, али да је већина ипак подржава у намери да живи своје снове на селу.
Према Маријиним речима онај ко је живео на селу или ко барем повремено тамо долази, зна како данас живе српски сељаци и каква је стварна ситуација, без филтера на инстаграму.
– Енергију ми даје то што сматрам да сам способна да одржавам једно газдинство, да од тога живим и да не одем из села. Да сам негде отишла и радила трећину посла који овде радим, имала бих много више новца, али се не бих осећала овако лепо. Најлепши је осећај кад сте свој на своме и кад морате од ни од чега да направите нешто. А још кад знам да је то нешто моје, нема цене која то може да плати – рекла је Марија у својој Причи са душом.
— СРБИН инфо (@srbininfo) May 1, 2022
