Pročitaj mi članakOd povratka Zlatibora Lončara na funkciju ministra zdravlja, u njegov treći mandat, “pravila ponašanja” koja važe za osoblje u zdravstvenim ustanovama sve su rigoroznija. Poznat kao ministar koji ne trpi neposlušnost, a poslovanja u svom resoru drži u strogoj tajnosti, obračunavajući se sa svakim ko mu se suprotstavi, konačno je naišao na bele mantile, koji se vode zdravim razumom i poštuju zakone, a ne “šefove”. Oni su studenti medicine, a od skoro i njihovi profesori.
У протекла готово четири месеца, студенти Медицинског факултета у Београду, али и Новом Саду, Нишу и Крагујевцу, блокирају зграде ових високошколских установа, а професори, лекари, масовно им пружају подршку и устају против терора и строгог ауторитета надлежних, лоших услова рада, непотизма, корупције, малих плата и свега онога о чему су до сада морали да ћуте.
Страх да ће неко рећи нешто недозвољено, да ће грађанима бити објашњено у којој је фази здравствени систем Србије и зашто лекари и даље више одлазе у иностранство, него што се враћају кући, како то да наши медицинари имају најниже плате у региону, да нам увек фали специјалиста, да се на дијагнозу смртоносних болести понекад чека и шест месеци, да су листе чекања километарске, а у болничким чекаоницама гужве као у кошницама, довео је до притисака, мобинга и уцена, које на клиникама трају дуже од једне деценије.
Са циљем да ућутка здравствене раднике, Лончар је одмах на почетку трећег мандата сазивао састанке директора свих клиника у Србији, на којима им је запрећено да ћуте. Тачније, објашњено им је да је забрањено да се у јавности појављују информације из здравства, уколико претходно нису добиле “благослов” узвишеног министарства.
Свако ко је проговорио, сачекала га је казна у виду смене са функције, отказа или превремене пензије.
Непробојне блокаде студената
И онда су крајем новембра прошле године, студенти ушли у блокаде. Зграде факултета су затворене, настава обустављена, а протести интензивирани све до испуњења студентских захтева. Факултету драмских уметности, политичких, електротехничких и других наука, придружили су се и медицински факултети четири универзитета у земљи.
Подршке декана, професора, лекара, студентских ментора, биле су тихе и већим делом непостојеће. Међутим, временом, један по један професор почели су да подижу главе и гласове. Изласци на улице бивали су све чешћи. У почетку су у Београду само један професор и неколико асиатената шетали са студентима медицине, а данас их је далеко више.
Заправо, професори Медицинског факултета у Београду, 12. марта изгласали су генерални штрајк, који није испуњавао законске услове, па су га прекинули. У међувремену гласали су за нови, који ступа на снагу кроз 10 дана и биће, како кажу, спроведен по свим законским критеријумима.
Шта на “непослушност” белих мантила каже министар Лончар?
Генерални штрајк професора Медицинског факултета пратиле су различите опструкције, од захтева да потпишу незаконитост штрајка до позива на анонимне Зоом састанке, не би ли се поново гласало о штрајку који је, очигледно, много уздрмао врх српског здравства.
Позиви професорима – клиничарима стизали су од директорке Универзитетског клиничког центра Србије, проф. др Јелене Друловић, која је на ово место дошла након што је Лончар бившег директора проф. др Милику Ашанина, превремено послао у пензију. Притисци су стизали и из дела деканата факултета, одакле је И, како сазањемо, послат допис у три министарства о првобитном штрајку, пре времена и пре консу
лтације са професорима, што је касније условило прекид, због незаконитости.
Када је дошло до новог гласања, број оних који су били за прекид старог штрајка саопштен је два дана касније, док су се гласови за нови генерални штрајк до недавно сабирали, па је установљено да ће га највероватније поново покренути.
Јасно је да лекари не могу да ступе у тоталну обуставу рада, јер то би угрозило животе пацијената. Ипак, њихов бунт изражавају све чешће и све слободније, изласком на 16 минута на улице, како би одали пошту страдалима у паду надстрешнице у Новом Саду, потом и штрајковима на факултету и пуном подршком студентским протестима.
У последњих неколико недеља, запослени у домовима здравља у унутрашњости Србије излазили су да ћутњом одају пошту страдалима у Новом Саду, а први су то јавно учинили медицинари УКЦ Ниш, док су у Београду спорадичо, од клинике до клинике, излазили и исказивали овим путем свој став и мишљење о актуелној ситуацији.
„Звучни“ 15. март!
Епилог Лончарове диктатуре догодио се 15. марта у Београду. Претходно је свим здравственим установама у престоници стигао допис који је потписао министар здравља, а у коме наводи да је неопходно да у суботу, 15. марта организују рад у пуном капацитету, од 10 часова па надаље, да обезбеде довољне количине лекова, медицинских средстава и опреме, али и да њихове управе буду у потпуности ангажоване тога дана.
Наиме, лекарима је такорећи било забрањено да изађу на улице и подрже протест, а након овог пресудног датума, део јавности верује да је пун капацитет рада био неоходан, због плана који је власт имала са звучним топом, који је донекле реализован.
Наиме, 15. марта пред сам крај петнаестоминутне ћутње, нешто је одзвонило. Како сведоци кажу, догодио се напад звучним топом, који је проузроковао стампедо десетине хиљада грађана. Људи су се саплитали, падали, а многима се удар одразио на нервни систем, слух, притисак, болове у глави и слично.
Тог дана лекари, који су у извештајима написали да су пацијенти дошли са протеста и да имају последице удара звучног топа, изложени су могућим санкцијама, јер је министар изјавио да ”никакав звучни топ није употребљен, а да ће надлежни процесуирати ове тврдње”. Такође је изјавио да су пацијденти долазили да се жале “по налогу”.
Пацијенти – рецитатори
Када су грађани потражили помоћ у Ургентном центру, након што су били изложени звучном удару, министар је изјавио да су они “рецитатори” који су напамет научили симптоме и само их понављали један за другим. Па, министре, узрок здравствених проблема тог дана био је исти код свих пацијената, тако да симптоми морају бити слични, ако не и идентични, што би Ви, као лекар, требало да знате.
Након ових тврдњи, само два дана касније, студенти медицине протестовали су испред Ургентног центра, а потом и Министарства здравља, захтевајући оставку министра Лончара, али и робију.
Председник дражве Александар Вучић протесте је назвао “болесним”.
Упркос застрашивањима и бројним притисцима, лекари у нашој земљи окрећу се борби, а страх попушта пред терором, на који су, нажалост, навикли. Подршку пацијената, односно грађана, као и својих студената, имају у потпуности, само је потребно да се одваже и уједине за добробит свог посла, али и будућности здравственог система Србије.
