Прочитај ми чланак

КОНТРОВЕРЗЕ Његош – од песника слободе до песника геноцида

0

Последњег дана октобра било је 165 година од смрти Петра Петровића Његоша. Пре три године, готово у тишини и у Србији и Црној Гори, прошла су два века од рођења песника и владике.

njegos-glavna1-3-e1384344069426

И можда је боље тако, с обзиром на то да се Његошево дело, мисао и живот па и националност – чим их се дохвате – већ више од две деценије преиспитују, и то најчешће из супротстављених идеолошких позиција, а њима се манипулише и у лечењу идентитетских фрустрација.

Његош се, пре свега, премерава по аршинима српства и црногорства, али је у међувремену добио и епитет „геноцидног писца“, за шта га је кандидовало „креативно“ тумачење „Горског вијенца“, његовог најпознатијег дела, прецизније – теме истраге потурица којом се спев бави.

У том смислу, стоји примедба др Татјане Бечановић, професорице Филозофског факултета у Никшићу која, примећујући да око Његоша као лешинари круже националисти различитих предзнака, каже да је „у ‘Горском вијенцу‘ идеологема преточена у веома моћну, убојиту естетску поруку која је изузетно опасна за оне који не знају шта је естетска порука и како она функционише, шта је фикција а шта стварност. ‘Горски вијенац‘ јесте фаталан текст, он је као религија – опијум за масе. Зато се добро чувајте кад читате ‘Горски вијенац‘, пазите да не побркате фикцију и стварност и да грешком не прикољете ближњег свог. Доста је Његош био нож и крв, пустимо га да буде оно што заиста јесте – најлепша песма коју нам је прошлост оставила“.

Непожељан и у Подгорици и у Београду

Истргнут из контекста сопственог времена, околности у којима је стварао и живео и чињенице да је истовремено био и песник, и владика, и световни владар, Његош је постао жртва дневнополитичке (зло)употребе и манипулације.

Оно што је велики песник оставио написмено и као аманет у делу новокомпоноване црногорске лингвистике и историографије оспорава се као накнадна великосрпска диверзија или се, што је још смешније, тумачи као утицај његовог учитеља Симе Милутиновића Сарајлије, који га је „отровао“ великосрпством и косовским митом. Па је, наводе тумачи, „његово уверење о српском карактеру Црне Горе било погрешно, јер му је наметнуто са стране“.

У добру је лако добар бити,
на муци се познају јунаци!

С друге стране, они убеђени у неспорну Његошеву „српскост“ умеју често да њим замахну као идеолошким топузом не би ли оним другим доказали како су на кривом путу издаје.

Тако владика Раде слуша вику завађене браће изнад сопственог гроба и, да може, опет би завапио „тешко оном ко о вама брижи“.

ebvktkqturbxy9jzmy1mte2zjuwzgjknzhkndcwymy2ymiwntg0yzixny5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

– Његоша злоупотребљавају на више места и на више начина, а увек неуко и зловољно. Његове спевове из деветнаестог века тумаче као да су написани данас. Не знају да он није нама савременик по мучним годинама у којима је писао, но по непролазним књижевним дометима. Али ако пажљиво погледамо његов песнички програм, који је истовремено и државнички, наћи ћемо се са истим противницима у другим приликама, јер и онда и сада упорно оспоравају и угрожавају српске основне националне и верске особине. Његош је био велики национални трезвењак. Јасно је сагледавао јединство црногорства у српству, мање у већем, а обоје у словенству. Пример је давао собом – и као владар, и као владика.

Што људи хоће, то и врјеме трпи!

Десило се у нашем добу нешто неочекивано и нелогично. Водећи српски песник који је прославио Црну Гору постао је, у политичком (а то значи и сваком другом) смислу, непожељан и у Подгорици, и у Београду. То не шкоди њему. То је наш огроман губитак. Нико не би тако бесмислено пословао! – каже академик и писац Миро Вуксановић.

Србин или Црногорац

Др Мило Ломпар, редовни професор Филолошког факултета у Београду, у реинтерпретацији и идеологизацији Његоша и његовог дела види континуитет и различите мотиве.

– Његош је схваћен, у време националног ослобађања и уједињавања Србије и Црне Горе, као песник српске слободе и као таквом му је аустроугарски окупатор порушио капелу на Ловћену коју је сам песник, владика и владар подигао. Обновио ју је краљ Александар 1925. године, али ју је обликовао у духу интегралног југословенства: уградио је венчачки и брачки мермер у њу. Тада је највећи српски песник преозначен као једна од највиших југословенских вредности.

Комунистички режим га је превасходно одређивао као песника слободе, да би му порушио капелу, јер је она симболизовала, како је Тито казао, венчање Србије и Црне Горе. Садашња власт у Црној Гори настоји да га занемари, јер је његово српство – и као уметничка, и као политичка чињеница – неизбрисиво. Садашња власт у Србији га занемарује, јер приања уз настојање да све што је српско сведе на србијанско. Отуд је срамно избегла да обележи 200 година песниковог рођења 2013. године – наводи проф. Ломпар, а највећу тачку спорења да ли је Његош Србин или Црногорац види овако:

– Његов претходник на трону Петар И позивао је пред битку на Мартинићима, 1796, своје јунаке да покажу како у њима „неугашено српско срце куца, српска крвца врије“. Његов наследник, књаз Данило, унео је у Законик из 1855. године, у члану 92, да у Црној Гори „нема никакве друге народности до једине србске“. То се непрестано појављивало у уџбеницима и правним приручницима за независне Црне Горе, под Николом И. Отуд следи да је Његош – и национално, и песнички – био Србин. Човек данас може да изабере да буде шта хоће, али не може да у свој избор укључи Његоша – закључује проф. Ломпар.

Прибављање легитимације политичким и националним пројектима преко инструментализација Његоша и накнадних интервенција у његовом делу, у најмању руку, подмукла је и несувисла работа коју овај велики песник није заслужио. Његови стихови и поруке надрастају наше ситне међусобице и ако га већ потежемо, онда треба да буде онај камен темељац, а не међаш наших разлика.

Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима
Илија Лакушић, књижевник: Његошев дух ће претрајати

– С временом се код мене формирао утисак да се Његош на историјском, религиозном, културном и државничком плану држао, слободније речено, као чињеница постојанија од самог Ловћена. Као да је Његошев дух претрајао понад Црне Горе и очувао снагу трајног казивања истине, која се на њега ослања. Данас је посебна најезда на „Горски вијенац“, који се чак „преводи“ са намером да се прилагоди политикантским намерама. Но тај захват живео је колико траљаво испричан виц.

Процењујем да ће се све те политичке и незнавене ујдурме разбити о духовну громаду црногорске историје и поезије. Свако нормалан се снебива подношењу „амандмана“ на његове стихове испеване у жару борбе за слободу свога народа. Црна Гора је била, а и данас је, мали и нејак брод који се љуља на водама великих сила. Но смири ли се та вода и за тренутак, овај народ се ипак равнао према свом јарболу званом Петар Други Петровић Његош. Нисам видовит, али претпостављам да ће се с временом обрушити сви ти јуришници који ће се наћи крај Његошевих ногу и у подножју Ловћена.

Фалсификати

– Избацивање „Посвете праху оца Србије“ из издања „Горског вијенца“. Проглашавање речи „српски“ у његовом делу за ознаку православне вероисповести а не националне припадности. Оптуживање да је подстрекивао или прослављао геноцид у „Горском вијенцу“; да је писао теолошко-политичке фантазије о идеалној, верски и етнички чистој земљи; да је стих „Оро гњездо врх тимора вије/ јер слободе у равници није“ његов и да је надахњивао бомбардовање Сарајева. Није тачно, али је убитачно. Стих није његов него Мажуранићев, али увек је важно оптужити Његоша, јер то значи оптужити српску културу – каже проф. др Мило Ломпар.