Прочитај ми чланак
Убиства, побуне младих националиста и немири обележили су крај 19. и почетак двадесетог века у Европи. У Паризу, Петрограду, Москви, Солуну и Загребу до 1914. било је извршено скоро двадесет атентата. У периоду у коме је тираноубиство представљало једино решење против наметнутих власти, у Босни и Херцеговини под Аустроугарима, стасавао је Гаврило Принцип.
„Гаврило Принцип није био макар ко! Он је од малена много тога читао. Волео је да се игра тако што је носио неке папире о рамену, глумећи да су то књиге и тако се играо у дворишту своје куће у Обљају близу Грахова,“ објашњава историчар Милош Ковић.
Ћутљив младић, члан организације Млада Босна, бескрајно је волео књиге и писао поезију. Двадесет осмог јуна 1914. извршио је атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда. Историчар Миле Бјелајац каже да су активности Гаврила Принципа полицији биле добро познате.
„Гаврило Принцип није био тајна за аустријску полицију, па чак ни за војну канцеларију у Бечу пре 1914. године. Од октобра 1913. године. Гаврило Принцип има свој досије, као и они ђаци који су морали да напусте школе због својих политичких ставова, активности и школских штрајкова.“
Због тога одлази из Сарајева и од 1912. наставља гимназију у Београду у коме се углавном дружио са босансикм студентима и члановима Младе Босне.
„Кретали су се у једном уском кругу, чак су имали и узан радијус кретања. Негде на простору између данашње железничке и аутобуске станице Зелени венац, па све до Цариградске улице на Палилули, где је једно време живео, и шетње на Калемегдану. Средиште су биле кафане ‘Златна Моруна’ и ‘Жировни венац'“, каже Ковић.
Тамо су делили идеје о уједињењу и полемисали о делима руских анархиста: Ничеа, Маркса и Кауцког.
„Те идеје које су они читали и прихватали, то је њих формирало, никакав Београд, никаква конспирација осмишљена у Београду није њих створила“, додаје Бјелајац.
Аутентичних података о Гаврилу Принципу је мало. Неколико његових писама, песама, записи на маргинама књига које је читао и стенографске белешке са суђења, дају само половичан увид у комплексну личност.
„Он је био изграђена личност, био је млад, али нагао. Ми видимо у његовим потезима да он понекад ипак не сагледава до краја све последице онога што ће урадити. И сам Принцип у документима са суђења каже да није очекивао оно што се догодило и да ће то бити искоришћено као повод за напад на Србију и за Први светски рат“, објашњава Ковић.
У белешкама Мартина Папенхајма, психијатра који је радио у затвору Терезин, где је Принцип служио казну, деветнаестогодишњи атентатор је приказан као изузетно храбар и оштроуман младић. Историчар Милош Ковић каже да постоје и записи у којима је приказана и његова друга страна, емотивна.
„Гаврило Принцип је често одлазио на гроб Богдана Жерајића. Када се први пут вратио из Србије 1911, на његов гроб је донео прегршт српске слободне земље, како је сам говорио. То је прави романтизам са краја 19. и почетком 20. века. На Жерајићев гроб доводио је и ту своју велику љубав, Јелену“.
Према речима историчара Милета Бјелајца, идеју о слободној великој Србији Гаврило Принцип је наследио управо од Богдана Жерајића. Он се 1910. године убио после покушаја једног атентата. Тим чином је постао симбол идеалног борца за слободу и инспирација младобосанцима.
„Пиштољ је био окренут против непријатеља, тиранина. У оно време се говорило о тираноубиству као о највишем чину херојства. Они су свесно жртвовали своје младе животе да би подстакли друге да се та искра слободе запали“, закључује Бјелајац.
(РТС)
