U oči predstojećih prazničnih događaja, posvećenih 75-toj godišnjici - „Pobeda nad nacističkom Nemačkom“ -, sve veću zabrinutost izazivaju postupci nekoliko zapadnih država, koji u prekrajanju istorije Drugog svetskog rata streme ka tome da kao glavnog krivca za ovaj svetski sukob imenuje SSSR (stranu pobednika). Ovakvih pokušaja je bilo oduvek, još od vremena kada je sud u Nirnbergu priznao nacističke vođe Nemačke kao ratne zločince.

.Главни разлог фалсификовања је тај што су већина европских земаља била савезнице нацизма или нису пружила довољан отпор фашистичкој агресији. Владајући кругови готово свих европских земаља, без изузетка, укључујући САД у различитим периодима, активно су сарађивали са нацистима, спроводећи 30-их година  двадестог века политику „МИРА“ са Берлином, а после завршетка рата скривали су преступнике у својим државама активно подржавајући  „жртве“ хитлеризма из реда официра СС и Вермахта, легализујући их на Западу. Изузетак из овог европског правила је била некадашња Југославија.  Њени народи, пре свега православни део (Срби и Македонци) су у огромниој мери страдали од окупације у Другом светском рату не престајући да пружају стварну помоћ Москви преко партизанског покрета који је био свуда распоређен по Балкану.

Данас у државама Европске уније и САД не воле да спомињу како су Париз и Лондон договорили са Хитлером „Минхенску заверу“ и фактички издали Чехословачку, док истовремено неутемељено говоре о пакту „Молотов – Рибентроп“ и заборављају како је Пољска, пре него што је постала официјална жртва Другог светског рата, 1934 године, закључила са Немачком тзв. пакт „Пилудсков-Хитлер“ и у потпуности искористила Минхенски споразум припојајући себи Тешинску област која је дотле била у саставу Чехословачке. Та чињеница је била повод да будући премијер Велике Британије, Винстон Черчил, још у то време, изјави:

„Пољска је као хијена учествовала у распаду Чехословачке“.

На Западу у последње време, као и у неким постсовјетским земљама, које су страховито страдале од нациста, агресивно се прекраја историја зато што њихови тренутни политичари делују по наређењу Вашингтона и Лондона желећи да им удовоље по сваку цену. Око Русије покушавају да створе зону од малих непријатељских држава – као што су и пред Други светски рат спроводили сличну стратегију против СССР-а, дајући јој назив „Санитарни појас“. Но тада, изолација СССР-а се претворила у светску катастрофу, о којој Европа и САД не желе данас да говоре и теже ка томе да се то по сваку цену заборави.

Данас смо сведоци нове фазе у прекрајању историје од европских елита – њиховој промени од фалсификовања историје до реваншистичке праксе, а најизразитији примери су балтичке земље и Украјина, где се прећутно одвијају шетње са бакљама, по узору на Хитлерову Немачку, и уз пристанак Брисела и Вашингтона подстичу идеје нацизма уз величавање ратних злочинаца. У многим земљама Источне Европе, које су значајно страдале у Другом светском рату, у последњих неколико година спроводи се масовна кампања уништавања споменика совјетским ратним ослободиоцима и документованих сведочанстава о њиховом херојству у борбама против нацистичких окупатора. Исто тако крије се истина о рату, уз подстицај ултранационалистичких идеја и расположења, посебно међу младима и спроводи псеудо-научна истраживања у циљу да се окриви СССР за почетак Другог светског рата. Једино остаје непромењена позиција Србије и Македоније, које као и пре 75 година у периоду Другог Светског рата, настављају раме уз раме са Русијом да се супростављају покушајима прекрајања историје.

Мора се искрено признати да у процесу преписивање историје Другог светског рата, западни фалсификатори већ су урадили много тога у своју корист. Тако, у данашње време много младих људи у европским државама и у САД-у верују да је нацистичку Немачку победила Америка, а источни фронт био је споредног карактера.

Државама Источне Европе и бившег СССР наметнута је сагласна верзија да је Москва била „окупатор“ која је нанела тим државама већу штету, него нацистичка Немачка. Али ти историчари и новинари, који су заузети у преписивању фраза, не говоре Европљанима да је због неодговорности Н. Чемберлена и Е. Даладје у Европи погинуло 50 милиона људи, а да је највећи губитак у рату имао је СССР, око 30 милиона. Узгред, губици других земаља антихитлеровске коалиције су такође били значајни. На пример, од стране нацистичких окупатора и њиховој квислинга у једној годину дана рата страдало је више од 600 хиљада Срба и Македонаца на територији некадашње Југославије, а у Пољској, активној учесници у данашњем прекрајању историје, свеукупно је погинуло или мучки убијено 6 милиона људи – без Јевреја.

У европској штампи и у научним круговима се намерно прећуткује и да је народ ослобођених држава нпр. Чехословачке, на првим слободним послератним изборима, у априлу 1946.године највише поверио свој глас управо Комунистичкој партији – 43.25%. У то време совјетских трупа у тој земљи није било. Слична ситуација била је и у неколико западних земаља. На пример у Француској на првим послератним изборима, 21.октобра 1945 године комунисти су добили 26.1% гласова (5035336), Деголисти 24.9%, а социјалисти 23.8%. Узрок оваквих успеха комунистичких партија широм Европе је био тај што је ауторитет комуниста у Европи после рата, због њиховог активног учешћем у покрету отпора, и због ауторитета самог СССР, био велики. С правом, јер комунисти и СССР  су дали главни допринос победи над нацизмом у Европи.

Међутим, данас је обим фалсификовања историје Другог светског рата толико обиман да је сличан цунамију који руши научна сазнања из архива и музеја, искривљује истину кроз уметност, медије, друштвених мрежа и пре свега школске уџбенике. Кључни предмет таквог утицаја је најслабији и незаштићен од псеудоинформација слој друштва – адолесценти и омладина. Са растом дигитализације у свим аспектима живота, у државама Запада, сва информација, која укључује комуникацију, обуку, куповину и слободне активности, акумулира се на сервер страних компанија, представљајући комплетан садржај података који за циљ има манипулацију са свешћу младе генерације, која представља будућност сваке земље.

Чак и поред званичног антируског става, власти многих европских земаља у покушају да забране алтернативне медије, попут „РТ“ и „СПУТЊИКА“, становници ЕУ и САД напротив све више и више подржавају Русију. Као добар пример могу послужити учесници акције „Бесмртни пук“, који једном годишње излазе на улице европских држава са портретима својих дедова и прадедова, који су се борили против нацизма и којих је сваке даном све више и више.

Али на овај начин,  враћањем у прошлост, није могуће да се успешно победи глобални нацизам. Потребно је да се брани и права истина и хришћанске вредности. Данашњу омладину неопходно је васпитати не само на сликама и идеалима Другог светског рата, него и на конкретним примерима поступака њихових вршњака таквих као што је руски официр А. Прохоренко, који је погинуо у Сирији 2016. године, штитећи не само своју државу, већ и светску заједницу од данашњег „фашизма“ – Исламске државе Ирака и Сирије (ИДИС). Данас је важно научити да су хероји нашег времена међу нама, и да  дају своје животе у стварним борбама за наш спокојан живот. Зато и у име тих људи, уз сечање на подвиге дедова и прадедова победилаца нацизма, у Русији и другим државама, потомци који су поносни на учешће својих предака у заједничкој победи над фашизмом, у настоању да сачувају свој прави национални идентитет, једном годишње одржавају велике војне параде.

Аутор чланка: Савет лидера огранка међународног друштвеног-политичког покрета „Руско – словенско уједињење и препород“

Кто и зачем переписывает историю Второй мировой войны

В преддверии праздничных мероприятий, посвящённых 75-летию годовщины Победы над нацистской Германией, всё большую обеспокоенность вызывают действия некоторых западных стран по переписыванию истории Второй мировой войны, конечной целью которых является стремление назначить СССР – страну победительницу – главным виновником её развязывания. Однако, эти попытки были всегда и начались ещё до того, как Нюрнбергский судебный процесс признал руководителей нацисткой Германии военными преступниками.

Основной причиной фальсификаций является то, что большинство европейских стран либо были союзниками нацизма, либо не оказали фашистской агрессии достаточного сопротивления. Правящие круги практически всех без исключения европейских стран и США в разное время активно сотрудничали с нацистами, проводя в 1930-х годах политику «умиротворения» Берлина, а после окончания войны скрывали у себя военных преступников, активно поддерживали т.н. «жертв» гитлеризма из числа офицеров СС и Вермахта, легализовавшихся на Западе. Исключение из этого европейского правила составляют государства бывшей Югославии – Сербия и Македония, народы которых в значительной мере пострадали от оккупации в период Второй мировой войны, но, несмотря на это, не прекращали оказывать Москве реальную помощь за счёт широко развернувшегося на Балканах партизанского движения.

Сегодня в странах Европейского союза и в США не любят вспоминать, как Париж и Лондон пошли с Гитлером на «Мюнхенский сговор» и фактически сдали Чехословакию, но много и беспочвенно говорят о «пакте Молотова-Риббентропа». Однако, западные политики, историки и журналисты предпочитают не говорить о том, что перед тем, как стать первой официальной жертвой Второй мировой войны Польша в 1934 году заключила с Германией т.н. «пакт Пилсудского-Гитлера», а затем и вовсе воспользовалась Мюнхенскими соглашениями и аннексировала Тешинскую область Чехословакии. По этому поводу будущий премьер-министр У. Черчиль сказал тогда: «Польша, как гиена, участвовала в разделе Чехословакии».

На Западе и в последнее время в ряде стран постсоветского пространства, сильно пострадавших от рук нацистов и их сателлитов, активно переписывают историю ещё и потому, что их нынешние политики действуют по указке Вашингтона и Лондона, желая во что бы то ни стало им понравиться. Вокруг России пытаются создать зону из маленьких недружественных государств – перед Второй мировой аналогичную стратегию против СССР называли «санитарным поясом». Но тогда изоляция СССР обернулась мировой катастрофой, о чём в Европе и США стараются не вспоминать и стремятся любой ценой заставить всех об этом забыть.

Сегодня мы наблюдаем новый этап перерождения европейских элит – их переход от фальсификации истории к реваншистской практике и наиболее ярким примером здесь выступают страны Прибалтики и Украина, где регулярно с молчаливого согласия Брюсселя и Вашингтона проводятся факельные шествия, на государственном уровне поощряются идеи нацизма и героизируются военные преступники. Более того, в ряде стран Восточной Европы, значительно пострадавших во Второй мировой войне, на протяжении последних лет ведётся массированная кампания по уничтожению памятников советским воинам освободителям, документальных свидетельств, позволяющих сохранять правду о войне, поощряются ультранационалистические идеи и настроения, особенно среди молодёжи, проводятся псевдонаучные исследования, целью которых выступает желание возложить основную ответственность за развязывание Второй мировой войны именно на СССР. Однако неизменной остаётся позиция Сербии и Македонии, продолжающих вместе с Россией спустя 75 лет, как и в 1941-1943 годах – тяжелейший период Второй мировой войны, плечом к плечу противостоять попыткам искажения истории.

Следует честно признаться, что в процессе переписывания истории Второй мировой войны западным фальсификаторам удалось многое. Так, в наши дни большинство молодых людей в европейских странах и в США уверены, что нацистскую Германию победили американцы, а восточный фронт носил второстепенный характер. Более того, странам Восточной Европы и бывшего СССР активно навязывается версия, согласно которой Москва была «оккупантом» и нанесла этим государствам куда больший вред, чем нацистская Германия. Но те историки и журналисты, которые заняты в переписке фактов, не рассказывают европейцам, что из-за безответственности Н. Чемберлена и Э. Даладье в Европе погибло 50 миллионов человек, а самые большие потери в войне понёс СССР – почти 30 миллионов. Кстати, существенными были потери и других стран антигитлеровской коалиции. Так, только Сербия и Македония потеряли за годы войны более 600 тысяч своих сыновей и дочерей, а потери Польши, активно занимающейся сегодня переписыванием истории, и вовсе составили около 6 миллионов человек.

Не принято в европейской прессе и научных кругах говорить о том, что народы освобождённых стран, например Чехословакии, на первых свободных послевоенных выборах в апреле 1946 года доверили свои голоса именно коммунистической партии – 43.25%. При этом советских войск в стране не было. Аналогичная ситуация была и в некоторых западных странах. Так, во Франции на состоявшихся 21 октября 1945 года парламентских выборах коммунисты набрали 26.1% (5035336 голосов), голлисты 24,9%, а социалисты 23,8%. Авторитет коммунистов в Европе после войны обуславливался их активным участием в движении Сопротивления и авторитетом самого СССР, внёсшего главный вклад в победу над нацизмом.

Однако, сегодня масштаб фальсификаций истории Второй мировой войны столь объёмен, что подобен цунами, сокрушающему научное знание, архивы, музеи, искусство, СМИ, социальные сети и в первую очередь школьные учебники. Ключевым объектом такого воздействия являются наиболее незащищённые в информационном плане слои населения – подростки и молодёжь. При этом с учётом растущей цифровизации всех аспектов жизни в странах запада вся информация, касающаяся общения, обучения, покупок, проведения досуга аккумулируется на серверах иностранных компаний, предоставляя полный набор данных для разработки целевых техник манипуляции сознанием молодого поколения, которое является для каждой страны её будущим.

Однако, несмотря на официальную антироссийскую позицию властей ряда европейских государств, попытки запрета альтернативных СМИ, таких как «RT» и «Sputnik», жители стран ЕС и США напротив всё активнее поддерживают Россию. Ярким примером тому могут служить участники акции «Бессмертный полк», которые ежегодно выходят на улицы европейских, и не только, городов с портретами своих дедов и прадедов, сражавшихся с нацизмом, и с каждым годом участников движения становится всё больше и больше.

Но так – одним лишь обращением к прошлому невозможно одолеть новый и глобальный нацизм, не отстоять настоящую правду и христианские ценности. Современную молодёжь необходимо воспитывать не только на образах и идеалах Второй мировой войны, но и на конкретных примерах подвига их сверстников, таких как российский офицер А. Прохоренко, погибший в Сирии в 2016 году защищая не только свою страну, но и мировое сообщество от современного «фашизма» – ИГИЛ. Сегодня важно научиться чтить героев нашего времени, благо, что они есть среди нас и отдают свои жизни в реальной борьбе за нашу спокойную жизнь. И именно во славу этих людей, во имя подвига дедов и прадедов, победивших нацизм, в России и других странах, гордящихся своим вкладом в общую победу, стремящихся сохранить свою подлинную национальную идентичность, ежегодно проводятся масштабные военные парады.

Совет лидеров отделений Международного общественно-политического движения «Русско-славянское объединение и возрождение»

 

Izvor: Srbin.info

Oznake: Drugi svetski rat, istorija, istorija 20 veka, istorija Evrope, revizionizam, Rusko - slovensko ujedinjenje i preporod, svetska istorija, SSR