Прочитај ми чланакСтранац ће на Малти без тешкоћа добити посао и личну карту. Премда плате нису као у најразвијенијим ЕУ земљама, Малта је једна од омиљених почетних станица за оне који желе да оду са Балкана.
Без пасоша ЕУ, човек на Малти може да ради и живи. Али ако нема довољно пара, мора да врати децу у земљу из које је дошао. Имати довољно пара значи зараду од минимум 19.000 евра годишње и још скоро четири хиљаде по детету. Такав је закон донет 2007, а од недавно је почео дословно да се примењује, пише „Дојче веле“.
© CC0 / Thyes
Срби, на удару овог прописа, тренутно, зависе само од дипломатске вештине своје државе да издејствује неко позитивно решење. Али не треба, имати превисока очекивања, каже Бронислав Радуловић некада српски новинар и уредник а данас радник административног обезбеђења једне универзитетске установе на Малти:
„Имамо статус држављана трећег реда, као Африканци и Азијати. Немамо посебан статус иако смо из Европе. Препуштени смо сами себи“, наводи он.
Када странац рођен изван ЕУ дође на Малту да нешто ради, без проблема ће добити дозволу и личну карту. Пензија и здравствено осигурање се стичу уплатом доприноса на рачун националног или приватног фонда. Странац, дакле, од Малте може очекивати онолико социјалне сигурности колико је спреман да у њу уложи. За око 20.000 Срба, попут Бронислава и тај рачуноводствени однос са малтешком републиком, бољи је од живота у Србији.
„Новац којим сам плаћен је минималан у односу на малтешка примања али ја сам задовољан“
Малтешко-југословенски односи успостављени су још 1969. године, али данас, Србин којем затреба услуга сопствене државе, мора да се обрати конзулату у Риму. Парадокс је да Малта са пола милиона становника у Србију извози много више робе него што из ње увози. Рецимо 2017. године Србија је на Малту извезла робу у вредности од милион, а увезла за 25 милиона евра. Србија додуше на Малту масовно извози људе.
„Буквално су на сваком кораку и има нас из сваке струке. Немогуће је побећи од наших људи. Има добрих, учених људи али има пуно и криминалаца“, каже Бронислав. Малта није први избор већине исељеника, јер они радије одлазе у Немачку, Шведску или Норвешку, где могу више да зараде. Бронислав је отишао зато што, како каже, живот у Србији више није могао да издржи.
„Дешавало ми се да шест месеци, као уредник једног портала, не добијем плату и да свих тих месеци будем без здравственог осигурања“, сећа се Бронислав.
Велика је његова одлучност да се на Балкан никад не врати, „осим у случају неке револуције која би ме уверила да за мене тамо има места“.
Од чистача до менаџера кроз три године
Марко Стојановић из Ниша ће се можда вратити у Србију, али тек као пензионер. До тада ће радити и градити каријеру у Парадисе Баy Хотелу или у неком другом, ако му понуде бољу плату и услове рада. Циљ му је да једног дана догура до места генералног менаџера и то није удаљена фантазија него нешто што је реално и достижно овде на Малти. Зашто није и у Србији?
„У Србији је то немогуће јер политика има велики утицај. Немаш једноставно прилику да покажеш шта све умеш и колико вредиш“. Марко је завршио Факултет за физичку културу, али се није либио било каквог посла. Дошао је пре три и по године, почео је као чистач. Чим се снашао, „повукао“ је и брата са собом. Данас је менаџер ноћне смене у хотелу у којем је и почео каријеру.
„Моја прва сатница, кад сам био чистач у овом хотелу, била је 4,5 евра. Плата ми је била 700 евра. Временом сам почео да радим додатне послове, повећали су ми сатницу. Овде кад радим прековремено и ноћну смену, плаћају дупло“, каже Марко.
Трошкови живота на Малти нису мали. Стан је тешко унајмити за мање од 700 евра. Храна, одећа и обућа су скупљи него у Немачкој. Зарада варира од струке до струке, али прековремени рад се плаћа па придошли људи имају мотив да пуно раде. „Сада ми је дневница 16 евра по сату“, каже Марко и додаје да је та зарада у Србији тешко достижна као и брз напредак у послу искључиво на бази знања, рада и труда.
Већина људи на Малту долази јер је нови почетак релативно лак, процедуре су једноставне, а енглески је масовно у употреби. Малтешка је влада објавила да има потребе за нових 30.000 радних места.
„Можда се кајем што се нисам потрудио да у Србији нешто променим, али није било лако и нисам имао времена. Са 27 година сам морао да почнем нови живот како бих дошао до шансе да стварам своју породицу. У Србији нисам видео ту могућност“, каже Марко.
Одмор на Малти пре одласка у Швајцарску
Могућност да у Србији ствара породицу не види ни брачни пар Костић из Врања. Они су, додуше, на Малту дошли само на краћи одмор пре дефинитивног одласка из Србије почетком идуће године. Идеја им је да оду у неку од земаља у којима је Немања Костић већ стицао радно искуство.
„Отићи ћемо у Швајцарску и Италију, то су земље где могу да живим и бар нешто приуштим себи и својој породици. У Србији нема живота, нема напретка. Радићу шта стигнем, само да имам пара“, каже Немања Костић. Немања и Тијана Костић немају чврст план.
Само знају да у родном Врању за њих нема ни места ни будућности. Тијани све то тешко пада и не покушава да сакрије огорченост.
„У Врању је ситуација таква да се систематски уништава град. Све што вреди мора да оде, приморано је. Нико не жели да иде, код куће је ипак најлепше. Али људи су приморани“, кажу они.
Тијана је дипломирани економиста и волела би да и у иностранству ради у струци.
Спремна је, међутим, да ради и да се оспособљава за друге послове. Уопште јој није битно у којој ће земљи живети ако јој она омогући минимум услова за формирање породице.
„Над Србијом је тама и биће још дуго тама. Једино што ме веже за Србију је мој отац који у својој 65-ој години такође жели да оде. Ни једна од две ћерке му не раде. Он сам од ове државе није добио ништа иако је радио цео радни век. Уложио је пуно у мене и моју сестру, одрицао се да бисмо ми завршили факултет. Жели да нас види да смо негде цењене, да смо срећне“, прича Тијана.
По перцепцији среће, иначе, Србија је према истраживању УН-а (Wорлд Хаппинесс Репорт) за 2019. годину на 70. месту светске ранг листе. Истраживање је обухватило 156 земаља. У региону најсрећнији су Словенци и Румуни а најнесрећнији су Црногорци, Хрвати, становници БиХ и Македонци. Оцењивани су фактори саосећања, слободе, искрености и здравља у својој земљи. Нада у боље сутра није мерена, али код Тијане и многих људи који журе да напусте Балкан, добила би најнижу оцену.
