Прочитај ми чланакРадмила Тонковић, једина жена у Србији носилац Златног летачког знака Ратног ваздухопловства. Жене у авијацији, по правилу, уопште не праве грешке. Прва Српкиња пилот 1923. године постала Даница Банић из Даља
БОРБА за „женско небо“ траје и дан-данас. На различитим меридијанима још се различито гледа на жене ваздухопловце, има ту религије, сексизма, необавештености… Ипак, ниједан од ових разлога не може да објасни чињеницу да се жене пилоти, контролори лета, једриличари, падобранци, готово уопште не помињу у „статистици грешака“ које доводе до удеса у авијацији. Говори овако, за „Новости“, професор Радмила Тонковић, једина жена у Србији носилац Златног летачког знака Ратног ваздухопловства.
Професорка Тонковић, која је више од две деценије радила у Команди РВ и ПВО у Београду и била овлашћени преводилац и документариста руских правилника употребе ваздухопловне борбене технике, открива да су све тајне и сва ажурирања коришћења руске технике из Москве ишле у њене руке, а потом у ескадриле и ПВО јединице. За заслуге у нашој авијацији награђена је почасним знаком РВ. Када је укинуто њено радно место, Руси су јој нашли посао у Москви, а професорка је сабрала своја сећања, али и интересовања у књигу „Небеске хероине света“.
– Међу мојим небеским хероинама најистакнутије место заузимају Рускиње. Чак 313 совјетских жена пилота има биографије какве би пожелео сваки мушкарац. Да није било њих, питање је како би текао Други светски рат. Чувеним Стаљиновим наређењем 0099, из 8. октобра 1941, женама су отворена врата да уђу у легенду. Највише заслуга за формирање три женска авио-пука у Црвеној армији имала је Марина Михајловна Роскова, која је још 1933. постала први женски пилот Црвене армије, а потом прва жена предавач на Ваздухопловној академији Жуковски у Москви – говори Тонковићева.
НА Црвеном тргу, тачније код Баљшог театра, сваке године 2. маја окупљају се жене ваздухопловци хероји Великог отаџбинског рата и сећају како их је у граду Енгелс, на Волги, у јесен 1941. у почетку било 122. На крају, говори наша саговорница, „војно“ руско ваздухопловство више није могло да прими заинтересоване. У три ваздухопловна бомбардерска и ловачка пука у сваком тренутку од 1942. било је 600 пилота, и цео састав од навигатора и механичара до болничара чиниле су жене. Неке од њих, као на пример Ирина Себрова, током рата имали је више од 1.000 борбених полетања.
– Највећи херој, жена из Другог рата, се зове Јекатерина Зеленко. Ватрено крштење имала је у зиму 1939. над небом Финске, а остала је запамћена као жена која је прва извела самоубилачки маневар таран, обрушавајући се директно на немачког ловца пошто је остала без муниције – каже нам ова неустрашива дама.
Професорка Тонковић подсећа и да да је прва Српкиња са пилотском дозволом била Даница Банић – удата Томић, рођена 6. јуна 1905. у Даљу. Пилотажу је завршила у школи у Шатоу код Париза 1928. Удала се за Миодрага Томића, најпознатијег српског пилота из Првог рата. Он је тада био командант чувеног београдског 6. ловачког пука.
Полазнице школе резервних официра за пилоте у Мостару – Милена Цестник, Мирјана Ивановић, Светлана Митровић и Татјана Додевска
НАША саговорница у својој књизи говори о чак 2.000 знаменитих жена у свету ваздухопловства са свих меридијана. Њен „лексикон“ небеских дама садржи море непознатих чињеница о женама које су винуле у небо.
– Од Латиноамериканки прва у ваздуху је била Аида де Акоста Сантос Ду Амона, Кубанка лекарка која је 1903. летела над Паризом у дирижаблу – наставља професорка Тонковић. – Легендарни Че Гевара учио је да лети од своје мајке у Розарију, у Аргентини, да би касније постао лични пилот Фиделу Кастру. Хилда Хјулит Пакард била је инструктор летења свом сину утемељивачу чувене компаније „Хјулит Пакард“. Мерилин Монро постала је симбол тек пошто су је у „Нортон Груману“ сликали фото-репортери док је радила на изради беспилотних летелица. И израелска поп дива Иштар такође је почела у њиховој авионској компанији. Чувена је и Мари Бејли, једна од првих Иркиња за управљачем авиона, која се од богатог супруга растала тако што му је после принудног слетања код језера Тангањика (и његовог зановетања) саопштила: „Ејб, видимо се мало касније“. Никад му се није вратила…
У Белгији, земљи где су жене „извојевале сва своја права“, прва жена пилот ступила је у војно ваздухопловство тек 2006. У „заосталој“ Турској, Кемал-паша Ататурк је још 1932. (у Русији) школовао жене пилоте. Код нас 1984. дипломирала је прва класа жена у РВ, док се у Италији или Шпанији жене пилоти одушеве када их неко само потражи по адресару ваздухопловних клубова.
ДО КОКПИТА УЗ ШОФЕРА
* ПРВА жена која је летела на свету била је Кејт Рајт, сестра Орвила и Вилбура Рајта. Ова двојица су се винули у небо у Северној Каролини 1903. Кејт је летела са браћом, на почецима авијације док су летови трајали свега неколико десетина метара.
* ЛИДИЈА Зверова је прва Рускиња која се у небо винула 1911. године. Била је ђак број 31 прве школе летења „Гамајун“ на чувеном Гатачинском аеродрому царске Русије.
* НАЈХРАБРИЈА жена пилот данас је Хинади Хонди из Саудијске Арабије, којој су свештеници покушали да „забране да лети“. Правдано је то чињеницом да жене у овој земљи немају право ни да возе ауто. Хонди се досетила и на посао пилота у комерцијалној компанији иде тако што је до кокпита довози мушкарац, шофер…
Јекатерина Зеленко извела самоубилачки маневар таран, обрушавајући се директно на немачког ловца
РУСКИЊЕ НОСИЛЕ „ПЕТИЦЕ“
ЈЕДАН руски женски ваздухопловни пук „раздужен“ је у Сомбору 1945. Наиме, према споразуму Толбухин-Броз из Беле Цркве 1944. године, Руси су један број авиона оставили у Југославији и велика формација бомбардера ПЕ-2 слетела је тог пролећа у град у Бачкој. Пошто су се приземљили и из њих изашле све жене, које су се потом постројиле поред летелица, завладао је мук међу партизанима, углавном Крајишницима. Према причи која и данас кружи међу ваздухопловцима, дан касније су „јединице“ на аеродрому имале заједнички час из моралног образовања.
Механичар Милошевић питан је од стране комесара шта га је највише импресионирало код поклона из Русије.
– Баш све другарице носе „петице“ – одговорио је искрено Милошевић, показујући рукама на груди. Моментално је кажњен, али је његово запажање остало као прва „импресија“ наших партизана.
