Оно што ми се највише допада код Немаца је њихов гурмански менталитет. Воле људи свашта да поједу и попију. Што се тиче јела праве су космополите. Они негују однос према другим културама посећујући њихове ресторане.

Упркос нарушеној доброј слици о Грчкој и Грцима у последње време, због медијске помпе око економске кризе и како то Немци све треба да плате, грчки ресторани у Немачкој су и даље пуни.

У Бремену има ресторана свих нација,  а у изузетно посећене спадају шпански, тајландски, филипински, грчки, италијански, кинески, корејски, јапански.

Доста балканских ресторана ( бивших југословенских ) послује задовољавајуће. У разговору са власником једног електронергетског предузећа чуо сам његов жал за недостатком роштиља и југословенских ресторана. Рекао ми је да је сад Немачка преплављена са грчким, италијанским и у последње време шпанским ресторанима, а да су југословенски једноставно ишчезли.

Немци знају врло добро за ћевапчиће. Њих у форми запакованог оброка са пиринчем или у залеђеној форми можете купити у скоро сваком немачком маркету. Морам признати када видим тај натпис „Cevapcici” срце ми порасте.

Од неких пријатеља сам чуо и да се његово величанство наш бурек продаје у маркету Лидл у залеђеној форми али нисам имао срећу да налетим на ту „посластицу”.

Нека наша јела нашла су своје место и на немачкој свакодневној трпези.

Ето пре пар дана у паузи за ручак сам свратио у ресторан на трећем спрату робне куће Karstadt. Тај бифе – ресторан није нека зборна тачка људи са наших простора, него ту обично свраћају службеници  који раде у близини и који желе нешто лепо да поједу у паузи.

Цена једног оброка просечно се креће између 6 и 10 евра. Моје очи нису могле да верују кад су угледале скоро пун лонац испод кога пише „Serbissce Bohnensuppe” (српски пасуљ).  Заборавих у том тренутку на шпагете које сам планирао да ручам. Руке дохватише прво телефон да се слика ово чудо. Узео сам велику  чинију   напунио је  до врха, па трк на касу.

Касирка ме мало гледала чудно зато што имам само чинију пасуља не знајући да имам намеру да се поново видимо у року од 5 -10 минута.

Пасуљ – фантазија.

Прва чинија је увек најбржа, у другој би требало да се ужива.

Мало сам размишљао током оброка ко би могао бити главни и одговорни за данашњи избор јела. Само пре два дана у свим ударним вестима могло се чути како је увезена велика количина отровног кукуруза из Србије и да је тај кукуруз кориштен за исхрану стоке у 3000 различитих фарми из којих добијамо млеко.

Скандал. Локална интерпретација:  Србија нас трује кукурузом. Лоши маркетиншки предуслови да након два дана српски пасуљ стоји на менију.  

Нешто размишљам, сигурно је неком нашем кувару дозлогрдила та прича о отровном кукурузу и онда је решио да припреми мелем. Али колико ми је познато ни један кувар нашег порекла не ради у овом ресторану.

Угледах дно чиније.  Полетех по допуну и нађох се у  неописивом чуду у коме се необјашњиво спаја туга и радост. Мој пријатељ лонац је био испражњен. Моју залеђеност над лонцем празног пасуља примети најближа послужитељка, којој приметих  име Маике на грудима, и упита ме:

– Опростите, је ли све у реду?

– Да, само овај лонац вам је празан.

-Упс, извињавам се, сада ћу одмах да донесем нови.

– ОК (срце опет расте, нестаде туга гледајући ту плавокосу дебељуцу како оберучке доноси пун лонац).
„Ево изволите. Само сада уместо пасуља сада имамо  једнако укусно супу од сочива”.

А јоој, помислих у себи гледајући  онај лонац супе од социва тужним очима, изговорих:

– Хвала вам, ја сам већ појео једну велику чинију пасуља. Сит сам (рекох неистину у одбрани од сочива). Само сам хтео да вам укажем да вам је лонац празан и можда би још неко данас пробао ваше укусне супе“.

– Нема проблема. Хвала у сваком случају -одговори Маике

Напуштајући тај део са супама прођох са старом празном чинијом поред исте касирке која ме опет нешто зачуђено гледа, одложих сервис и назад на посао и тужан и радостан што и Немци тамане наш пасуљ.

То подне је било добро и све је на послу текло у најбољем реду.

Када сам се вратио кући моја женица ме је дочекала са осмехом онако као кад спрема неко изненађење.

– Хееј. Па добро дошао. Данас сам спремила нешто наше оооомиљено. Пасуљ са љутим кобасицама!

Јупииии. Пољубих је обрадован и  поједох након тога  дуплу порцију.

Моја мила ме не пита шта једем на паузи.

Негде сам чуо да се љубав рађа и негује преко стомака.

Верујем када би имали више српских јела и  ресторана у Немачкој и више немачких јела и ресторана у Србији, да нам никакве дипломатије не би требале.

Извор: Политика

Ознаке: Борислав Марковић, Немачка, Срби у расејању, српски пасуљ, српски специјалитети