Pročitaj mi članakPrijatno toplo prepodne prve polovine septembra meseca 2016. godine u Beogradu. Posle doručka i ispijene jutarnje kafe krenuo sam u šetnju od Terazija ka Slaviji, sa namerom da se za sat vremena vratim na ugovorene sastanke.
На улици није било много људи. Ишао сам десним тротоаром и кад сам прошао зграду Председништва приметио сам на педесетак метара од мене младу жену која је гурала испред себе колица у којима је седело дете од око две године старости. Дете је ”гугутало” а млада мајка му је тепала. Када су били десетак метара од мене видео сам да колица иду ка једној рупи (којих је много по Београдским тротоарима) и хтео сам да викнем или потрчим ка њима да их зауставим…
Било је касно. Точак дечјих колица је упао у рупу, жена је падала преко колица и успела да се баци у страну да не падне преко детета. Пала је на саму ивицу тротоара, а на пола метра од ње су пролазила кола. Дочекала се на лактове и челом ударила у тротоар…
Њен мали син није заплакао. Гледао је дуго без речи своју мајку која се, уз моју помоћ јер сам притрчао да јој помогнем, полако дизала са тротоара. Узела га је из колица и видно уплашена чврсто привила на груди… а онда се зачуо висок крик, плач малишана, као да је питао:
”Зашто”?
Када се после неколико минута смирила, прошетали смо полако, назад, до хотела Москва и сели у башту хотела где су јој дезинфиковали огуљене лактове и чело. Попили смо воду и кафу, а дете чоколадно млеко.
Последње реченице које смо изменили пре него што су отишли мајка и син, нећу заборавити. Рекао сам јој да ћу сведочити уколико хоће да тужи одговорне за ову, једну од стотина рупетина које су скоро свуда по тротоарима Београда, а она је одговорила:
„Наравно да нећу никога тужити јер немам ни времена ни финансијских могућности за то. Ја сам жена из народа, а вама хвала на љубазности и помоћи. Види се да не живите у Србији, коју волите и ви и ја, али овде за народ и коректно суђење важи и даље оно што је важило још за време Турака”, и онда нагласила:
„Кадија те тужи, кадија ти суди.”
