Pročitaj mi članakStudenti su sa skupa u Nišu poslali poruku da je za njih 15. mart "Dan D". Naknadno su rešili da ovu poruku ublaže, ali nisu svi saglasni sa takvom promenom. Ostaje pitanje da li je to možda zato što bolje od studenata znaju šta se očekuje u datumima koji slede.
„Ниш, па – финиш!“ орило се 1. марта, док су студенти делили позивнице са натписом „Београд 15.3.“. Свима је тада деловало, сасвим озбиљно и искрено најављујући завршетак своје борбе за управо тај дан. Ствари су се закомпликовале најпре најавом власти да ће управо у то време у Београду организовати седницу са Републиком Српском, а убрзо затим и појавом „студената који хоће да уче“ (и остану неодређено дуго у парку) у самом центру града. Добар одговор на ове догађаје представљала је одлука (која до данас још увек није званично објављена) да студенти свој велики скуп 15. марта организују на простору испред Палате Србија.
Ипак, остаје проблем одлуке – шта ће студенти тачно да ураде тог дана у Београду? Многи из опреза зато данас поручују да ипак следе друге активности и након 15. марта. Прва идеја за те активности пронађена је у генералном штрајку, али сви који су видели како је то тачно изгледало током генералног штрајка у петак 7. марта чини се да немају превише илузија о могућем резултату оваквог позива. Њега, напросто, нема. Стога се у одређеном делу јавности поставља питање када се студенти увече 15. марта повуку са улица, да ли онда њихов дан планирају да преузму и злоупотребе неки други људи?
Неким факултетима, то јесте чињеница, 17. март представља „Дан Д“ за било какав завршетак школске године. Студенти могу да наставе са предавањима и другим обавезама, а да уз то наставе да се баве својим захтевима, то није спорно. Јесте спорно питање: да ли неко други, уплашен за сопствене позиције, страхује од таквог развоја догађаја? То се на професоре универзитета не односи, они су све своје жеље испунили и остварили, усвајањем новог закона у Скупштини. Њихове плате нису угрожене, напротив, сада су и значајно веће него пре почетка протеста.
Са друге стране, за запослене у основним и средњим школама, 20. март као дан исплате другог дела зараде за месец током ког су били у обустави рада представља прави „Дан Д“. Стога и не чуди што неки од њих већ сада најављују да ће се 17. марта вратити настави у потпуности. Нико нема право да им на томе замера. Обећања појединих партија и „неформалних група“ да ће овим људима из свог џепа надокнадити разлику у плати нису се обистинила. И неће, јер ако за једну школу треба сваког месеца неко „из свог џепа“ да донира више од 50 хиљада евра у просеку, па да то ради сваког месеца, сва даља образложења су просто сувишна. Неће се десити.
За опозицију „Дан Д“ делује као да је прошао још оног дана када су се студенти оградили од било које политичке опције. Постоји, међутим, још једна шанса коју не треба да прокоцкају. Тог 15. марта, али не тако што ће преузети од студената њихов протест, већ тако што ће објавити да уместо прича о „прелазној“ и „техничкој“ Влади (за које немају подршку студената) – дају снажну подршку за испуњење основна четири студентска захтева и спремни су да у томе, за промену, помогну лично (нпр. да прочитају објављена документа, уместо што само коментаришу број страна у њима). Да тако макар дан када буде коначно констатована оставка премијера у Скупштини и одмах потом им уследи позив на консултације о Влади, дочекају спремни.
Како било, већ од викенда који долази након наведених датума, биће познато (и у значајној мери завршено, на овај или онај начин) готово све.
