Прочитај ми чланакВећина данашњих гастарбајтера из БиХ у Европи се лакше или теже снађе и прилагоди животу у новој земљи и новом окружењу. Али економска миграција није увек решење - и не за све.
Само у последње четири године је према подацима Уније за одрживи повратак и интеграције из БиХ „трбухом за крухом“ отишло 151.100 држављана. Дакле, један цео Мостар и Широки Бријег – заједно.
Ипак, не успеју сви, а њихов повратак у домовину, окруњен неуспехом, у већини случајева се сматра својеврсним поразом. И хиљаде Херцеговаца у последње три године се „уписало“ у економску миграцију, но за Матеа З. и Ивана Б. то је било, како кажу, животно разочарање.
„Немогуће ми је било да живим од конобарске дневнице од 25 КМ, али након што сам се вратио из Карлсруеа пре неколико месеци и једва скуцкао за повратну карту за аутобус, сада ми то није највећа трагедија. Најгоре су ми биле шале на мој рачун типа ‘како се снашао овај или онај, а ја, ето нисам’, прича млади Матео.
Да, пут у Немачку још му је у свежем, неугодном сећању. Није постао још један економски мигрант у мору њих из БиХ.
„Месец дана сам тражио добар посао. Било је свега. Прао сам суђе по ресторанима до зоре, једва плаћао станчић који сам делио с још двојицом. Био сам стално преморен. Нисам имао шансе за озбиљније запослење без знања немачког језика, а оно што зарадим давао сам за станарину и храну. Био је то пасји живот. Горе ми је било него код куће“, прича о свом искуству овај Мостарац.
Избор између два зла
Како каже, горе од таквог живота било му је суочавање с одлуком да мора да се врати кући или би могао лако да заврши на улици и без икаквог новца. Али, морао је да преломи.
Породица га је позивала да се врати, говорили су му да ће бити посла и код куће, али он је стрепео од срамоте.
„А најгоре ми је било да признам да нисам успео. Било ме срамота да се вратим, а требало је и да претрпим задиркивања од пријатеља“, каже.
Сада ради свој стари посао, али и – иде на курс немачког језика. „Ићи ћу сигурно одавде опет у Немачку. Сада знам више и ићи ћу на сигурно. Јесте да сам код куће, али не мирим се с преживљавањем“, закључује он.
Ноћни чувар за 1.600 евра
За разлику од њега, његов земљак Иван Б. помирио се с повратком из Минхена пре само неколико дана. Он је ожењен и отац двоје мале деце. Његова примања нису била довољна за живот какав је желео да им осигура.
Иван је напустио посао, спаковао кофере и запутио се у Минхен. Породични план је био долазак супруге с децом када се снађе и почетак новог, бољег живота у земљи у којој је пензију некада мукотрпно радећи зарадио и његов отац.
Али, испоставило се да су ови планови били само пусти снови. „Овде сам имао плату од 1.200 КМ, а у Немачкој као ноћни чувар зарађивао сам око 1.600 евра. То је било испод сваког очекивања и долазак супруге и деце није се уопште могао узети у обзир. Прескупо смо сви плаћали нашу одвојеност за тако мали новац. И одлучио сам да се вратим“, говори о својој краткотрајној гастарбајтерској авантури.
Он не помишља на повратак у Немачку, али нити било где. Каже да се више никада не жели да се раздвоји од породице како је некада био раздвојен и његов отац. Само због разумевања послодавца може да се врати на стари посао.
„Не могу ово доживети као тријумф. Разочаран сам, можда и због тога што имам солидан посао и није ми дошло ‘до грла’. А, ту су још и деца – нисам био спреман за одвојеност као што су то били наши родитељи некада“, закључује он своју причу која на крају на неки начин ипак има свој „срећан крај“.
