Прочитај ми чланак
(Андреј Фајгељ)
Кривицом Радија 021 снимак трагичне погибије троје Новосађана преплавио је медије. Како се осећају ожалошћене породице?
Колико прошле деценије, новинарски колектив би се згрозио на објаву овог снимка. НУНС и НДНВ би рекли да је „непрофесионална, неетичка и морбидна“, као што су тврдили за објаве слика трагично настрадалог младића 2007. и жене 2008. Савет за штампу би одлучио да је прекршен Етички кодекс.
Где је нестала брига за „достојанство и интегритет људи, посебно жртава и њихових породица”? Где су осуде узнемиравања јавности? Новинари, где вам је кодекс?
Неке битне ствари су се у међувремену промениле. Друштвене мреже су 2007. и 2008. користили само рани усвајачи. Завод за статистику их није ни предвиђао у понуђеним одговорима, док се данас налазе међу првим разлозима за коришћење интернета.
Демократска странка је држала републичку, покрајинску и локалну власт, а њена шира идеолошка коалиција, Друга Србија, била је неприкосновена у невладином сектору, медијима и култури. У међувремену је ДС изгубила сву власт, а Друга Србија се брже-боље прегруписала из толеранције у тоталитаризам, помало као што је углађени Федерер почео да ломи рекете чим је престао да ређа победе. Преко ноћи, другосрбијанска удружења и медији постали су главни извор говора мржње, који су раније толико осуђивали. О осудама неетичког новинарства више није било говора, јер сада је то, забога, „наше” новинарство.
Добар пример је новосадски Радио 021. Он, по правилу, први ступа и најдаље одлази у гажењу кодекса. Задржимо се овде само на достојанству жртава (Одељак 4 тачка 5).
Радио 021 је први објавио снимак несреће, чиме је потпуно занемарио саосећање и дискрецију у односу према жртвама, али и према својим читаоцима и гледаоцима у извештавању о догађајима који укључују лични бол и шок (да парафразирам НУНС). Део кодекса Насилни садржаји прекршио је од речи до речи:
„Забрањено је да се, ради сензационализма или ‘атрактивности’ извештаја, објављују информације које нису неопходне за разумевање суштине догађаја, а притом могу да доведу до узнемирености како жртава и њихових ближњих, тако и шире јавности“.
Поред свега тога, објављивањем снимака надзорних камера почињено је и кривично дело, што смо сазнали из брзе реакције повереника Родољуба Шабића на још бржу реакцију ЈКП Информатике. Нико не зна како је снимак уопште доспео у Радио 021, али законским путем није.
Раније ове године, када је млада Новосађанка пала мртва у Дунавском парку, Радио 021 је објавио да је преминула од прекомерне количине дроге, а да су другарице побегле. У опису странице, као кључне речи су навели „Дунавски парк, наркоман, дрога”. У стварности није било никаквих наркомана, никаквих другарица, никакве дроге. Успешна студенткиња у Америци, девојка је проводила празнике у посети породици када јој је у шетњи пукла аорта. Уместо да прогласи дан жалости, њен Нови Сад ју је мртву извређао. Толика је моћ и одговорност медија: они говоре у наше име. Ожалошћени отац је ишао у Радио 021, али није добио ни извињење. Вест је само кришом измењена, а увредљиви коментари уклоњени.
Када је протекле две године требало критиковати коалицију која се дрзнула да збаци ДС и ЛСВ са власти у Новом Саду, Радију 021 нису биле свете ни жртве Холокауста. Њих су чак три пута злоупотребљавали за блаћење нас који смо чували успомену на жртве. Директно кршећи Закон Републике Србије, на клеветнички текст Фајгељ манипулише спомеником жртвама Рације нису пристали ни да објаве деманти аутора споменика.
Радио 021 не гази само етички кодекс, он гази преко мртвих. Формира се нови концепт медија у чијем средишту је мржња. Седма сила остаје сила, али моћ више не лежи у информацији, већ у блаћењу. Нови концепт јавности, која једва чека да чује и каже нешто ружно о неком, која тражи жртвеног јарца да би уживала у хајкама и прогонима. И у случају овог снимка: многи инсистирају да га треба што више показивати, тако да сви морају да га виде, чак и деца у школама. Тоталитарно и језиво.
Разлога за дириговану подивљалост наше јавности има више. Политички пораз захтева хитно сабијање сопствених редова и разбијање противничких, а медији су последња тврђава Друге Србије. За најгоре медијско насиље је очигледно прихватљиво решење. За најгоре од најгорих медијски рекет по принципу „плати или блатим” може бити и економски модел. А друштвене мреже су учиниле мржњу (тј. хејт) доступнијом, популарнијом и некако „слађом” (ову идеју сам први пут чуо од Војислава Жанетића, па му признајем ауторство).
Нови медији, нове технологије, политика и мржња – није први пут да неко схвати колико је то моћан спој. Тај неко је последњи пут био Адолф Хитлер, којег су устоличили радио, филм и авијација. Немојмо заборавити како се то завршило. Кад медији газе преко мртвих, остатак друштва брзо следи пример.
