Прочитај ми чланак
Никада нећу заборавити када су дошли да одведу седмогодишњу Ану, која је пронађена у кутији у аутобусу и дата нам на чување. Кажем јој, злато, идеш код тетке, вратићеш се за седам дана, а видим да она све осећа.
Гледа ме сузних очију и каже: што ми онда, мама, спремаш бундицу када није зима. А мени срце хоће да искочи, све се око мене руши – прича нам Милица Спасојевић, хранитељка.
Милица (73) из Брђана, села на пола пута између Чачка и Горњег Милановца, и данас заплаче док описује овај, за њу најтежи тренутак кроз који је прошла у последњих 50 година. Мада, признаје, сваки испраћај неког од 50 малишана које је као хранитељка одгајила био је тежак. Из чачанског и горњомилановачког Центра за социјални рад преузела је 35 малишана, 15 је у различитим случајевима примила “преко реда” и уз то, на свет донела троје деце.
Све је почело крајем 1963. године, када је Милица била мајка две мале девојчице и тек рођеног дечака.
– Донели су ми бебу у пеленама из Центра за социјални рад у Милановцу – Драган, тепали смо му векница. Онда су редом стизали Мирко, Сања, Милош… свима могу да се сетим имена. Велику подршку пружао ми је супруг Филип – прича крепка старица.
У кући Спасојевића понекад је било и по десеторо деце у исто време. По читавој кући биле су разбацане играчке, ђачке торбе, пелене…
– Никада децу која су оставили биолошки родитељи нисмо раздвајали од наше. Свима смо пружали исту количину љубави. Сви су јели оно што је имало, облачили одећу која је била на располагању. Могло се само догодити да према туђој деци чак будемо нежнији. Моја деца су их доживљавала као браћу и сестре – каже Милица.
У причу се укључује и Миличин супруг Филип:
– Никада своје троје деце нисам превио нити нахранио, а са оном која су дошла код нас све сам то радио.
Хранитељки Милици велика подршка био је супруг Филип
Тренутке заједничке радости неумитно и драматично нарушавали су растанци са децом која су заувек одлазила на усвајање или код рођака.
– Када се то догоди, седам дана нико у кући ништа не једе и не проговара. Све те живо боли, дрхтиш, плачеш, не знаш шта ћеш са собом. Срце ти се кида. Ником не бисмо желели да преживи такву врсту драме. Али, с друге стране, знаш да ће добити нову породицу и да ће им можда бити боље – прича Милица.
Готово сви које су чували редовно се јављају Милици и Филипу. Неки од њих, када их пут нанесе у овај крај, сврате у кућу у којој су провели детињство. Изгрле се са хранитељима, исплачу, присете се тренутака које су заједно проживели. Већина бивших чланова породице Спасојевић данас су озбиљни породични људи. Расути су свуда по Србији и Европи. Многи од њих су завршили факултете.
– Правили смо испраћаје, ишли на заклетве у војску, на свадбе, младенце, рођендане њихових малишана, бабине. Знате како већ иде када имате 53 деце – кроз осмех каже Милица и додаје је потпуно задовољна својим животом.
– Када бих могла, поново бих све исто урадила. Не би ми било тешко да са свима поново преживљавам богиње, заушке, прве љубави, лоше оцене у школи. Моја деца су била мој живот и ја сам срећна жена.
(Блиц)
