Прочитај ми чланак
(Курир)
Ветеранка Црвене армије Надежда Вдовина у 89. години се и даље сећа рата и Београда у чијем је ослобађању учествовала и топлог односа Југословена према њој.
Данас се опоравља се од излива крви у мозак, али сећања на Београд и ратне дане су и даље жива.
Када је 1942 рат закуцао и на врата Вороњежа, Надежда Вдовина још није била пунолетна. Слагавши за године пријавила се у добровољце.
„Мајка ме је на коленима молила да не идем јер сам била јединица. А ја сам јој рекла, и није то било глуматање, рекла сам јој: у нашој породици нема ко да брани домовину. Отац је умро, браће немам ја морам, ја имам обавезу да идем. И отишла сам. Само сам јој још рекла: Вратићу се, нећу погинути. И вратила сам се. Била сам и рањена и контузована, али сам се вратила“, прича Вдовина.
Као везиста у пешадијској дивизији преко Одесе, Румуније и Бугарске дошла је са Црвеном армијом до Београда.
„Београд је био опкољен, прво смо ми опколили Немце у Београду и истерали их, а онда су Немци опколили нас. Ми смо остали у обручу. Нас су онда спашавали Срби. Немце су стрељали јер се другачије није могло. То што су Немци радили по Југословији то су исто радили и у Русији. Палили села, стрељали народ. Све“, каже Вдовина.
Сећајући се Београда, она каже да је из неког разлога он увек у њеном сећању сунчан.
„Сам Београд је, у мом сећању, не знам зашто, окупан сунцем. Не знам одакле то сунце. Моја осматрачница била је на врху петоспратне зграде у центру. Ту сам ја била са својим телефоном и посматрала одозго. Чинио ми се прелеп одатле“, рекла је Вданова.
У војвођанском селу на граници са Мађарском једна јој је девојка спасила живот. Њено име Надежда никада није сазнала.
„Прво су бомбардовали, а онда су из ниског лета пуцали по селу. Ми смо се спуштали у подрум, прво возач, онда њена мајка па ја. А она ме је држала за рамена, грлила ме. Немци су пуцали онда се само одједном опустила уназад. Погледала сам а са њеног бедра цури крв. Кад је престало одвезли смо је у амбуланту јер је наша чета већ прелазила у Мађарску“, сећа се Вданова.
Дан победе војник Вдовина дочекала је у Грацу у Аустрији. Након три и по године под пушчаном паљбом вратила се у Вороњож, завршила грађевински факултет, удала, родила два сина. И добила још једну медаљу – херој социјалистичког рада.
