Прочитај ми чланакДве недеље прођоше, а владика ваљевски, господин Исихије се не огласи. Ћути Мирослав Рогић, како му је световно име, иако је више хиљада Ваљеваца 22. јула испред Храма васкрсења Христовог желело да чује је ли преосвећени на страни литијума или на страни народа. Но и неодговор је одговор.
На званичном сајту Ваљевске епархије чак нема ни вести да су хиљаде грађана биле поменутог дана у порти највеће ваљевске цркве. То као да није важно или о томе не сме да остане траг.
Беспомоћни народ који је устао против литијума и „Рио Тинта“ није случајно „свратио“ међу свештенство. Кад је тешко, где ћеш него тамо где су се Срби сабирали увек кад је опстанак угрожен, пред Цркву. Једноставно, народу треба институција која би подржала и артикулисала ту вољу.
А институција готово да и нема, универзитет је, част изузецима, ућуткан, Академија наука даје знаке живота, али је недовољна, а на Војску се са оваквим „врховним командантом“ не може рачунати. И народ се још једино узда у Цркву.
А Црква као да не чује дозивање свога стада. Планирани рудници, пре свих онај у Горњим Недељицама, затроваће нам воду, ваздух и земљу, обесмислити право на живот, довести у питање опстанак. После толико векова борбе и толико жртава.
Наследници Светог Саве игноришу тај народни бунт. Некада су предводили протесте против несреће зване Слободан Милошевић, док су сада опчињени „пророком“ са Андрићевог венца.
Зато је и неодговор владике Исихија сасвим очекиван. И сасвим једнозначан. Неко ко је удисао ковиљски тамјан, не може да има другачији вредносни суд од својих бачких ментора, Порфирија и Иринеја.
Копање литијума није религијиско питање, али се и те како тиче Цркве. Ако су верници угрожени, угрожен је и њен опстанак. Не треба никакво технолошко, ни уско стручно знање да би се разумеле неке чињенице.
Прво, нигде у свету се литијум не експлоатише у насељеном подручју. Затим, Европа лежи на литијуму, почев од Португала до Скандинавије, од Француске, преко Аустрије и Чешке до Немачке. И нико не копа, нико неће своју животну средину да жртвује. Зар сама та чињеница не опомиње довољно. Зар то није довољно да се и Црква огласи?
У СПЦ не примећују ни да је Косово предато Куртију, да наш народ, наше светиње, имовина, наши корени више немају никакву заштиту.
Црква је потпуно пасивна и по другим питањима која живот значе. На пример, рад недељом. Србија је несрећна и сиромашна земља у којој власт штити интересе компанија, а не својих грађана. Слободна недеља и викенд су хиљадама људи и породица само пусти сан. И шта у таквим условима значи Божја заповест: „Поштуј оца својега и матер своју.“ Они су већ понижени тиме што морају да раде недељом.
Тога није било ни у време комунизма. Недеља је била светиња, а породице на окупу. Радило се само тамо где се процес није могао прекидати.
Сада имамо ситуацију да један човек не дозвољава да недеља буде нерадни дан. Он понавља: „Ја сам против тога.“ Не вреди ни што Божја заповести поручује – шест дана ради, а седми одмарај. Црква ћути, не примећује израбљивање мајки, супруга, сестара које немају дан за децу и породицу.
Не усуђују се да проговоре ни о похлепи и корупцији, о развлачењу и отимању државне (народне) имовине. Када је иједан владика проговорио о тој пошасти? Кад сте чули да се неко обрати властима уз цитирање заповести: Не кради, не сведочи лажно, не пожели туђе? Заборавило се, или су то поруке за рају сиротињу.
Но, вратимо се литијуму. Из разговора са људима у мантијама закључујем да су многи против овог сулудог експеримента, али је мали број оних који, попут владике Фотија, смеју да кажу: „Не дао Бог да се прекопа Србија. Ако то буде пустиња, шта ћемо онда? Не може свака економија бити добра, ако је цена потпуно уништење нашег народа, земље и лепоте њене, шта ће нам то“?
Нека се замисле патријарх и чланови Синода. Народ ће умети да препозна ако му Црква окрене леђа – и да узврати истом мером.
