Прочитај ми чланак

Јаша Алмули: Сугерисао сам Ђиласу да изврши пуч и спасе Југославију

0

Jasa-Almuli

(Политика)

Јаша Алмули, најстарији активни новинар Србије, у чију се изузетну радну и животну енергију уверавају и читаоци „Политике”, данас обележава 95. рођендан.

Када смо му у телефонском разговору, пошто већ годинама живи у Лондону, саопштили идеју да обележимо тај датум, реаговао је као прави новинарски вук: „Онда да кажем нешто што се не зна”
Сазнајемо праву новинарску посластицу.

„У предвечерје разбијања СФР Југославије, после дуго времена видео сам се с Милованом Ђиласом и сугерисао му да покуша да се војним ударом стави на чело власти која би спасла Југославију. Мислио сам да би њега, пошто није националиста, прихватили многи у Југославији и да то не би наишло на потпуни отпор Запада, где је раније слављен као дисидент и писац ’Нове класе’”, објашњава Алмули.

Питамо га да ли је то била само његова идеја?

„Нисам ни са ким разговарао, идеја је била моја и Ђиласу блиска, али је са жаљењем приметио: ’Шта да се ради када је наш савезни министар одбране легалиста?!’”

Рођен у сефардској породици у Букурешту 1918, Алмули је у раној младости био члан крајње леве ционистичке омладинске организације „Хашомер Хацаир”. Напустио је 1934, уверен да ционизам није потребан – комунизам ће интернационализмом решити и јеврејско питање. Ово уверење одвело га је и у злогласну „Главњачу”.

После бомбардовања Београда 6. априла 1941, истог дана се упутио ка мору и пешице стигао у Прчањ, где су већ биле његова мајка Софија, сестра Ела и снаја Мара. Старији брат Мончело, резервни коњички поручник, одведен је у логор „Оснабрик”.

Због упале плућа није учествовао у устанку у Црној Гори 13. јула, а Италијани су га 25. јула, са око 200 Јевреја, пребацили у војни логор у Албанији, онда у Италију, у концентрациони логор „Ферамонти”.

У међувремену је Алмулијева фотографија изложена на антимасонској и антикомунистичкој изложби у јесен 1941. у Београду.

Италијанске власти омогућиле су избеглим Јеврејима да напусте Италију, те су Алмулијеви фебруара 1943. стигли у Мадрид и тамо остали око годину дана. Онда су, транспортом од око 7.000 избеглих Јевреја, отишли у Палестину.

После месец дана већ је био у Египту, као поручник Народноослободилачке војске Југославије, на позив Павла Меламеда, техничког официра прве партизанске тенковске бригаде, коју су снабдели и обучавали Британци. Са њом је стигао у ослобођену јужну Италију, одакле је упућен на Вис, на проверу. Постао је пропагандиста у Штабу 2. далматинске бригаде. Тражио је да га пошаљу у Србију и на 26. рођендан слетео је на партизански аеродром у Бојнику у Пустој реци.

„Тешко ми је да опишем своје узбуђење када сам изашао из руског авиона у коме сам путовао на врећама муниције. Прво сам осетио познати мирис земље, тла и вегетације Србије, мирисали су на незаборављени начин, другачије него било где за протекле три године”, сећа се Алмули.

Ускоро се срео с Кочом Поповићем и сазнао да га траже у Пропагандном одељењу Врховног штаба. Стигао је у Београд у касну јесен 1944; пребачен је у Одељење за везу с иностраним војним мисијама при Министарству одбране. Агитпроп ЦК КПЈ, наиме Ђилас, септембра 1945. послао га је на рад у Танјуг.

„Тако сам по декрету постао новинар”, каже Алмули.

Извештавао је с Мировне конференције у Паризу 1946, потом је био дописник Танјуга из Рио де Жанеира и Вашингтона, онда спољнополитички коментатор „Борбе” (1955–1959). У међувремену је постајао „комуниста либерал” – „никезићевац”. Марко Никезић био му је друг с Техничког факултета пре рата.

За своје јеврејство Алмули каже да није ни верско ни ционистичко, „већ нешто с чим се родио”.

„Тај осећај је у мени био потиснут дуго, када смо стварали нову државу и гајили велике наде у ново друштво”. Крајем осамдесетих година двадесетог века тај осећај је букнуо јер су у „Илустрованој Политици” објављени одломци антисемитског памфлета „Протоколи сионских мудраца”.

„Борба с присталицама ’Протокола’ у концерну ’Политика’ није била лака. Једва сам успео да у ’Илустрованој’ објавим напад на ’Протоколе’, који су и забрањени”, сећа се Алмули и каже да је срамотно да се тај памфлет поново објављује у Србији.

Од почетка деведесетих посветио се документовању Холокауста. Објавио је књиге чији су тиражи одавно распродати („Живи и мртви”, „Јеврејке говоре”, „Јевреји и Срби у Јасеновцу”), што ће се, сигурно, десити и с књигом „Страдање и спасавање српских Јевреја”, као и с његовом, петом, недавно објављеном књигом „Остали су живи” (издавач Завод за уџбенике).