Прочитај ми чланакЗа ученике шестог разреда укупан број књижевних дела смањен је са 41 на 31. Професори књижевности упозоравају да у наставном плану и програму нема јасних препорука...
Ми одавно не пишемо своје уџбенике. Пише их Велики Брат. Он не образује само нас, већ образује цео свет. У школи је боље рећи – немам појма, то је одговор за петицу. Ако нешто знаш, е то је већ проблем. У уџбеницима се и раније лагало, мука је што се то и наставило.
Ово говори академик Матија Бећковић поводом садржаја уџбеника из којих уче многе генерације наше деце, а у којима је „данак у крви прилика за напредовање“, „геноцид у Јасеновцу – догађај за неколико редака“… у којима је из лектире избачен Петар Кочић и његов „Јазавац пред судом“, а убачена Светлана Ражнатовић и песма „Лепи громе мој..
За ученике шестог разреда укупан број књижевних дела смањен је са 41 на 31. Професори књижевности упозоравају да у наставном плану и програму нема јасних препорука о томе колико је значајно да се код младих развија уважавање националних вредности и неговање српске културно-историјске баштине. У лектири, кажу они, недостају и текстови који би развијали саосећање, другарство, као и љубав према Србији и завичају, пишу Новости.
У програму за 6. разред од три родољубиве песме преостала је само једна – наставници треба да бирају између песме „Грачаница“ Десанке Максимовић и „Свети Сава“ Војислава Илића. Смањен је број народних бајки и дела са мотивима из породичног живота…
Наиме, спорни случајеви указују да одавно звони звоно за узбуну, препоручују да се издавање школских учила повери државном Заводу, као и да се за такозване националне предмете – историју, географију и српски језик и књижевност – издавају јединствени уџбеници.
– Када дођемо до једног доброг уџбеника знаћемо да смо изашли из таме – каже Бећковић.
По мишљењу Славенка Терзића, историчара и дописног члана САНУ, све се ради са циљем „душевног прерађивања“:
– Подсетићу на окупациону просветну политику Бењамина Калаја у БиХ 1882-1903. Говорило се о „душевном прерађивању Босне“. Сада за то постоје модернији изрази, али циљ је исти. Треба да заборавимо ко смо били и чему смо тежили. Да се стидимо својих националних хероја, да преузмемо на себе злочине који су други над нама вршили, да заборавимо наше земље и наше духовне и културне центре, да мислимо само у кругу Београдског пашалука, па и то стидљиво и са страхом. То је убијање духовног и културног бића једног народа и припрема за његово неко ново преобраћење.
Терзић истиче да је писање и објављивање уџбеника изузетно озбиљан посао за свако друштво, да је тако било одувек, а тако је и сада у друштвима које имају јасно дефинисане националне и друштвене приоритете. Уџбеници, каже он, дају на прикладан педагошки начин проверена научна знања о прошлости земље и народа, њеној култури, простирању, личностима – симболима који су оличавали тежње народа. Важан је, додаје, цео систем објављивања: избор аутора, стручне оцене, улога Завода за унапређење васпитања и образовања, и на крају Министарства просвете, науке и технолошког развоја.
– У том ланцу нешто дубоко шкрипи – оцењује Терзић, и упозорава да је Завод за уџбенике, чије смо штива деценијама користили – маргинализован.
Да су у издавачком послу грешке и пропусти неизбежни, чак и кад се свим фазама припремања рукописа за штампу приступи максимално стручно и одговорно, сматра проф. др Дарко Танасковић.
– Писање уџбеника, поготово за основну и средњу школу, није нимало лак посао. У складу са наставним планом и програмом једноставно, разумљиво и педагошки ефикасно саопштавати податке и знања о сложеним темама и појавама изискује вишеструку оспособљеност и компетенцију, а и нарочиту вештину – наглашава Танасковић за „Новости“. – У начелу, тим послом би требало да се баве најбољи стручњаци, при чему се показало да су често веома успешни коауторски тандеми састављени од једног универзитетског наставника или научног истраживача и једног основношколског или средњошколског наставника из просветне праксе.
Др Танасковић додаје:
– С обзиром на то да се у писању уџбеника морају следити нека формална правила у начину излагања и распоређивања грађе, као и организовању пратећег дидактичког апарата, поједини стручњаци се специјализују за тај посао, па онда, условно речено, почну да „штанцују“ уџбенике, без потребног стваралачког уношења, што води у непрепоручљиву рутину. Због свега тога је у настајању уџбеника изузетно значајна улога и одговорност рецензента.
Танасковић сматра да би Завод за уџбенике морао бити средишња државна издавачка установа задужена за основношколску и уџбеничку литературу. Упозорава да је комерцијализација ове друштвено-приоритетне образовне и културне делатности ослабила позицију Завода, што никако није добро.
– Данас више уџбеника издају независни, приватни издавачи, од којих су неки озбиљни и одговорни, али не и сви, док су свима, разумљиво, у првом плану зарада и профит. Можда сам конзервативан, али држим да би ваљало имати јединствене уџбенике из националних предмета, уз поштовање, у складу са законом, свих загарантованих образовних права националних мањина. Кад би било тако, тешко да би у неком уџбенику насилно отимање и исламизовање хришћанске деце у османско доба могло бити приказано и као шанса за њихову друштвену промоцију – каже Танасковић.
Да је несхватљива равнодушност наше јавности према горућем питању школских уџбеника, сматра и историчар Милош Ковић.
– Невероватна је одлука да о уџбеницима из којих ће учити наша деца одлучује тржиште. То је посебно опасно и узнемирујуће када је реч о идентитетским наукама, међу којима је и историја. „Тржиште уџбеника“ донело нам је две погубне болести: корупцију у продаји уџбеника и морални релативизам у тумачењу историјских догађаја – упозорава он.
КОВИЋ пита и зашто је дозвољено потпуно потискивање и постепено пропадање Завода за уџбенике и наставна средства и зашто нам није довољан само један уџбеник историје за сваки разред, зналачки и квалитетно написан, у издању Завода?
Др Срето Танасић, председник Одбора за српски језик САНУ, каже нам да највећи број деце у Србији учи из уџбеника чији су издавачи приватне, најчешће стране издавачке куће, које су практично преузеле наше образовање, те из тога произлази и да из тих уџбеника долази највише лоших ствари.
– Последњих година често сам добијао примедбе и жалбе, а када је у питању српски језик примедбе су увек биле оправдане и односиле су се или на погрешно тумачење неких језичких датости или на начин како су представљене или објашњене, а у неким случајевима и на то како се српски језик у целини представља – објашњава Танасић за наш лист.
Предлаже да се уради озбиљна анализа уџбеника националних дисциплина, али и свих других, па да се онда организује темељна расправа у коју би се укључили и најбољи наставници основних и средњих школа.
– Кажем најбољи, а не нечији. Питам се зашто држава нешто слично није учинила када већ годинама слушамо о овоме, а реформе образовања се проводе и проводе – истиче он.
Залаже се да све уџбенике издаје државни завод:
– Живимо у време разних извртања истина, а то онда посебно важи за уџбенике националних предмета. Образовање није смело бити препуштено приватном издавачу који има легитимно право да највише брине о заради. На држави је да не распродаје образовање.
НОВА ДЕЛА У ЛЕКТИРИ
Одломак из драме Виде Огњеновић „Кањош Мацедоновић“, драма за децу Душана Ковачевића „Свемирски змај“, као и путопис Јелене Димитријевић „Седам мора и три океана“, неке су од новина у лектири коју ће ученици седмог разреда обрађивати у наредној школској години. Од септембра наредне године по новом програму учиће ђаци трећег и седмог разреда. Т
о је генерација која је кренула по реформисаном програму у први, односно пети разред школске 2018/19. године. Највише новина има у програму српског језика, посебно у лектири, односно избору наслова које ће ђаци обрађивати.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
