Прочитај ми чланак“Беличасти дим је био толико густ да се ништа није видело испред нас. Отворили смо врата аутомобила и осетили неки мирис који је био неподношљив. Друг је рекао: 'Ово је неки отрован гас, сада ћемо да се онесвестимо и ту ћемо да умремо'. У том тренутку смо истрчали из аута не знајући на коју страну да идемо".
Овако Милош Ђорђевић (28) из Темске за “Блиц” описује драматичне тренутке борбе за живот, након што се 25. децембра око 17.30 часова нашао на око 100 метара удаљености од преврнутог вагона на прузи код Пирота, из кога је почео да цури отровни гас амонијак.
Младић и његов друг са којим је био у колима, само су чудом прошли са лакшим повредама, с обзиром колико су близу били месту страшног хемијског акцидента и колико је амонијак отрован гас.
„Враћали смо се из Пирота ка Темској локалним путем, као и сваки пут што идемо. Близу је река па знам да се понекад појављује магла на том делу. Када смо благо почели да улазимо у неки дим, нико није могао ни да претпостави шта може да се деси. Помислио сам да је то обична магла које, када се тај део прође, после више нема. Међутим, магла је постала тако густа да се ништа испред нас није видело. Питам друга: видиш ли ти нешто, ја не видим ништа? У једном тренутку, буквално се више ништа се није видело“, почиње исповест Милош Ђорђевић.
Густа измаглица, за коју у том тренутку још нису знали шта је, потпуно је онемогућила видљивост па је аутомобил скренуо са пута и завршио у малом каналу. Нису могли даље колима.
“Овде ћемо да умремо…”
„Кажем другу, изађи молим те види шта се догађа. Он отвара врата и ми тада осећамо тај дим. Мирис је био изутено јак и непријатан. У том тренутку не знамо шта се дешава. Друг је рекао: “Ово је неки отрован гас, сада ћемо да се онесвестимо и ту ћемо да умремо”. Он ми је рекао да ставим нешто на уста и нос, покрио сам их руком, колико да се заштитим. У том тренутку смо истрчали из аута, не знам ни врата да ли сам затворио, ни да ли сам га угасио. Ухватила нас је паника, да нисмо знали ни где да кренемо јер се ни прст пред оком није видео. Срећом је мој друг мало био прибранији па смо кренули у правцу одакле смо дошли, имали смо среће. Ми смо 10 до 15 метара зашли у тај дим у којем се ништа није видело када је ауто упао у канал. Међутим, док смо ми изашли из аута, гас се проширио“, описује Милош за “Блиц” драматичне тренутке.
Младићи су кренули кроз густу измаглицу, која је мирисала неподношљиво, покушавајући да се спасу.
“Осетили смо да тешко дишемо, тресле су ми се руке…”
„Осећали смо тешко дисање, да нас пече по лицу. У том тренутку су ми се тресле руке, болела ме глава, не знам шта се догађа, да ли је од гаса или од страха. Малаксалост се јавила мало касније. Нама је требало четири, пет минута брзим ходом, скоро трчећи да изађемо из тог облака који се брзо ширио. Ту смо почели да срећемо аутомобиле који су ишли ка Темској, почели смо у паници да заустављамо возила редом. Ушли смо у ауто једног човека који нас је одвезао до болнице у Пироту. Свима смо испричали шта се догађа. Ми смо међу првима били у болници, био је ту још само један човек којег је полиција довезла са ауто-пута. Тек смо тада сазнали шта се десило – сећа се Милош тешких тренутака у исповести за “Блиц”.
У болници сазнали шта се десило
У болници им је указана лекарска помоћ, утврђено је да срећом немају теже последице па су пуштени на кућно лечење.
„Нисмо имали претерано јако гушење па нас нису стављали на кисеоник него су нам дали само инфузију, мерили су нам притисак, сатурацију, и рекли да можемо кући да идемо а да се јавимо опет ако осетимо неке проблеме. Хвала Богу све је било добро. Сада када видим шта се десило, уплашим се. Јуче смо били у Пироту, страх ме је било да прођем тим путем. Баш сам се уплашио. Не памтим да сам се никада у животу тако уплашио. Не знаш где да пођеш, не знаш где да одеш, толика паника, толики страх, у животу нисам то доживео“, сећа се Милош.
„Било је као у хорор филму“
Он каже да је најстрашније било то што нису знали шта се догодило.
„Могли смо да кренемо и на другу страну и да настрадамо. Страх је био толики да нисам знао где да кренем у том тренутку. Када сам аутом упао у канал, прво је ту био страх, после од гаса. Све се сакупило у једном тренутку, не знаш шта да размишљаш. Срећом нас је покупио колима овај човек. Када смо мало изашли на део пута где може да се дише, већ је било лакше. Тамо се ништа није видело, друга нисам видео. Као у хорорима, док нисам укључио лампу на телефону нисмо видели ни где да ходамо. Мркли мрак, а није био мрак него магла. Незамисливо је било, као у хорор филмовима. Само смо гледали да изађемо одавде. Друг је добро претпостваио да је неки отрован гас“, наводи овај младић за “Блиц”.
“Кад удахнеш видиш да је много страшно”
Милош се сећа да тако јак и непријатан мирис никада у животу није осетио.
„Такав мирис никада нисам осетио, ништа слично. Прво сам помислио да је нешто запаљено поред пута, али је било много, много јаче, неподношљивије. Ја не знам како су људи који су дола остали дуже уопште преживели. Чуо сам да је било двоје мртвих, мислио сам да ће бити више. Такав сам утисак стекао да је много опасно и много отровно. Не треба да ти каже неко шта је, осећа се једноставно. Једном када удахнеш видиш да је нешто много страшно. Осећам сада само благу малаксалост. Били смо да дамо крв на анализу после тога, ићи ћу на контролу опет јер знамо да је много опасно“, описује Милош.
“Били су на 100 метара од вагона из којег цури амонијак”
Срђан Ђорђевић, Милошев отац, каже да су се младићи нашли на око 100 метара удаљености од преврнутог вагона из којег је цурио амонијак.
„Магла је била толико густа, како ми је син испричао, да нису видели ни своје фарове, толико је била смањена видљивост. Када су отворили врата осетили су јак мирис гаса, љутину у очима па гушење. Побегли су из аутомобила, све им је остало у ауту и лаптоп и торбе, само да спасу главу. Спасио их је тај човек који их је покупио. Они су били јако близу преврнутог вагона. Било је то пре 17.30 часова, знам јер ме је син задњи пут звао у 17.25 часова. Оставили су ауто одмах и покушали да се врате пешице. Нису знали о чему се ради све док нису стигли до болнице. Они су међу првима упали у тај дим. Било је хаотично тог тренутка. У болници су били два, три сата дали су им инфузије и дат им је неки лек против гушења. Нису се жалили после на тегобе, осећају мало главобољу али су добро“, наводи Срђан Ђорђевић за „Блиц“.
— СРБИН инфо (@srbininfo) December 27, 2022
