Прочитај ми чланакНа Европски дан особа с аутизмом људи који живе са овим стањем, њихови вољени труде се да подигну свест јавности о томе како аутизам утиче на животе људи. Иако тачан број особа са аутизмом у Србији није познат, званичне институције помињу број од 2.500 људи, засновану на различитим списковима.
Удружења родитеља деце са аутизмом помињу број од 70.000 људи, ослањајући се такође на светску статистику. Сара Попчетовић, мајка аутистичног детета, за Б92 тврди да се у Србији не зна тачан број, јер смо једина земља на свету која нема ни статистику, а камоли регистар.
Foto: Privatna arhiva
“Нисмо ни број у Србији. Масовно нам родитељи са децом одлазе из Србије јер је свуда у свету то сређено. Не прича се о аутизму и самим тим се и не зна. Мора да се ради едукација, али то код нас иде тешко. Од погледа на улици па до социјализације у друштву”, поручује она.
Симптоми аутизма јављају се у прве три године живота. Међутим, искуство родитеља деце са аутизмом говори да постављање дијагнозе предуго траје. Деца најчешће добијају дијагнозу тек око шесте или седме године, тик пред упис у школу.
“Ви већ у том временском интервалу шетања знате да је нешто вашем детету, очајни сте и беспомоћни и када добијете дијагнозу, размишљате само о томе шта сада и да ли је могло нешто раније да се уради. Родитељ мора да буде спреман на све! Треба вам време да научите како да живите са аутизмом. Била сам очајна, не могу да лажем, мислила сам да је то крај света, али после неког црнила, ружних мисли, безнађа, схватиш да он има само тебе и да он без тебе не може ништа”, објаснила је Попчетовићева, те додала:
“Тада прихватиш да си проширена рука аутизма и да то није најгора ствар на свету”.
Први знаци аутизма код њеног сина Ђорђа били су губитак говора, незаинтересованост за игру и затварање у себе, присећа се Сара.
Она је самохрана мајка Ђорђа, који има 12 година. Сара нема брата, сестру, оца, мајку.
“Шта ће бити када мене више не буде било? Ова болест ми је била јак шамар. Морамо о томе да мислимо и причамо. Особе са аутизмом нису ни у регистру, кажу да није било пара за то. Ми смо невидљиви. Да би држава нешто обезбедила, морате бити у регистру. Ми немамо број и нико се не бави нама“, каже Сара.
Та борба за регистар, истиче, траје већ неколико година.
Живот самохране мајке у Србији је тежак, признаје Сара, те додаје да не зна ни сама како би га прецизније описала осим као “непрестану борбу константног страха” да се њој нешто не деси.
Док је имала новца, плаћала је 68.000 динара дефектолога пет пута недељно по сат времена и ту се види напредак када се са њима ради свакодневно. Кад нема пара, додаје, све стане.
Ђорђе иде у специјалну школу Душан Дугалић, у којој проводи до пет сати дневно.
“Оно што је жеља сваког родитеља јесте да му је дете срећно и насмејано. Е, такав се мој Ђорђе враћа из школе . Комплетан колектив је укључен у развој сваког детета које похађа њихову школу, сви су посвећени њима, тако да имам само речи хвале, али исто тако бих волела да се мало више пружи подршке тим школама и просветним радницима истих“, поручила је она.
