Прочитај ми чланакФирма United BG, у власништву оца министра унутрашњих послова Небојше Стефановића – Бранка Стефановића, 9. априла ове године заведена је у регистру Министарства одбране и за производњу оружја и војне опреме.
Према доступним подацима, фирма Унитед БГ запошљава само двоје људи иако је основана још 2015 и имала је приход од 10.000 динара.
У Министарству одбране не желе да кажу за коју врсту оружја је фирма Стефановића сениора добила производну дозволу. О томе се не изјашњавају ни Бранко Стефановић, ни његов син Небојша.
Није, међутим, непознато да је, према важећим прописима, за оснивање фабрике за производњу наоружања и војне опреме најпре потребно да фирма има пет запослених и да, што је знатно важније, поседује безбедоносне сертификате које за војне фабрике издаје канцеларија Савета за националну безбедност, у својству професионалног и непристрасног органа, али је у конкретном случају невоља у томе што је секретар Савета за националну безбедност баш министар полиције и син Бранка Стефановића – Небојша, што је већ прича о сукобу интереса.
Иако је за производњу оружја и војне опреме, поред прописаног броја радника, неопходно још много тога, безбедносни сертификати су, због безбедности запослених у војној индустрији, али и безбедности и сигурности оних који рукују пушкама, митраљезима, муницијом, бомбама и другим експлозивно-минским средствима, један од основних, ако не и кључни услов за производњу наоружања и војне опреме.
Наши саговорници у Застави оружју, у којој се наоружање и војна опрема производе од давне 1853. године, кажу да војна фабрика, без обзира на врсту производње, кад је безбедност радника и околине у питању, треба да има тунеле или полигоне за испробавање оружја или експлозивних средстава, који морају да задовољавају прописане стандарде, и који такође морају да буду на прописаној удаљености од насељених места, због безбедности. Исти стандарди важе и за тунеле и полигоне које фирма изнајмљује од војске, полиције или неке друге фабрике.
Застава, на пример, има своје тунеле у фабричком кругу, као и свој полигон удаљен од овдашњих насеља.
– Фабрике за производњу наоружања и војне опреме морају да имају безбедносне сертификате који се односе како на заштиту безбедности и здравља радника, тако и безбедности и сигурности корисника оружја. Правилником о заштити на раду прецизно су дефинисане обавезе везане за процену ризика сваког радног места и сваки радник мора да буде обезбеђен одговарајућом ХТЗ опремом, док објекат у којем се ради, због безбедности запослених, мора да задовољава мере техничке заштите, наводе наши саговорници.
Наглашавају да су за фабрике које производе или ремонтују муницију, те пиротехничка и минско-експлозивна средства предвиђене посебне мере заштите од пожара и експлозије.
Ово стога што се највећи акциденти у војној индустрији дешавају управо у фабрикама барута и оним за производњу и ремонт пешадијске и артиљеријске муниције, као и минско-експлозивних средстава. У прилог реченом наводе пожар и експлозију у крагујевачком Техничком ремонтом заводу „Медна“, у којој су, у фебруару 2017. погинула четворица радника тог завода.
Подсећају на честе акциденте у фабрици „Милан Благојевић“ у Лучанима, у којој су лане погинула двојица радника, док је пре десетак година у ужичком „Првом партизану“, у експлозији погинуло једанаесторо запослених.
– У фабрикама за производњу и ремонт муниције и минско-експлозивних средстава, чак и кад се предузму све мере заштите запослених и објеката и обезбеди поштовање технолошких поступака, акциденти су ипак могући. И то услед разних околности, а најчешћи узрочник је људски фактор, због немара, исхитреног реаговања и другог, истичу стручњаци, напомињући да све ове услове тешко може да испуни почетник у производњи наоружања и војне опреме, због чега се том врстом производње и у код и у свету баве деценијама и вековима старе компаније.
Отуда информација у медијима да отац министра унутрашњих послова, Небојше Стефановића – Бранко, планира покретање производње оружја, бољим познаваоцима оружарског бизниса, не делује много уверљиво. У Крагујевцу који је, од давне 1853. центар војне индустрије не само у Србији, но и знатно шире, тврде да је производња оружја специфична делатност, која тражи – пре свега, врсне стручњаке који умеју да направе конструкцијске и технолошке нацрте – затим скупу и разноврсну опрему и на крају – много новца.
Бивши синдикални вођа Заставиних оружара и актуелни председник самосталног синдиката у Крагујевцу – Југослав Ристић, сматра да су за производњу наоружања и војне опреме најбитнији људи, односно стручњаци, којих у Србији, како тврди- нема.
– Могуће је, међутим, покретање производње муниције, која је неупоредиво једноставнији производ од аутоматске пушке или митраљеза. Метак, примера ради, има тек неколико делова (чаура, зрно, барут, каписла), за разлику од митраљеза који чини до 2.000 делова и позиција. Отуда је са техничко-технолошког аспекта покретање производње муниције релативно једноставно. Па је тако државна компанија Југоимпорт СДПР недавно у близини Ужица, направила своју фабрику муниције, али не и фабрику за производњу пешадијског наоружања, наводи Ристић.
Наши саговорници се слажу да је озбиљна производња пешадијског наоружања у Србији могућа једино у Застави оружју, у којој је производња топова и остале артиљерије, пешадијског наоружања, ловачко-спортског и оружја за личну одбрану, уз финансијску и сваку другу помоћ државе, као и уз куповину белгијских, француских, немачких и руских лиценци, развијана и развија се готово пуна два века. Солистичко покретање такве производње, без обзира о коме се ради и без обзира колико има новца, практично је – немогућа мисија.
Грудобрани око објеката
За све објекте у фабрикама за производњу и ремонт муниције и експлозивних средстава прописане су посебне мере заштите. Ти објекти су најпре заштићени грудобранима до висине крова и у зависности од врсте производње у њима, на прописаној су удаљености од суседног објекта. Прецизно је, надаље, опет од врсте производње или ремонта, прописано колико муниције или експлозива може да буде у објекту, као и колико радника у датом тренутку сме да буде у том простору. Објекти за производњу и ремонт муниције и експлозива имају опрему у ЕКС изради, што, наводе стручњаци, значи да свака сијалица, сваки прекидач, утикач и мотор на уређају морају, приликом активирања, да буду заштићени од варничења. Радници који одржавају ту врсту опреме морају да имају сертификате или лиценцу, које добијају после специјалне обуке.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
