Прочитај ми чланак
Далеке 2001. креатори образовне политике у Србији одлучили су да врате веронауку у српске школе али од тада никако да „инклузирају“ вероучитеље и ђаке православне вероисповести и да им омогуће да на миру „конзумирају“ своје људско право – право на верско образовање.
Из године у годину могу се чути разне непрецизне и опречне изјаве од оних да стално „расте број заинтересованих за веронауку“ до тога да је све „мање ђака“, све у зависности од дневно-политичких потреба.
Да Министарство просвете нема озбиљне намере са овим предметом показује и то што вероучитељи не полажу државни испит, тј. немају право на дозволу за рад као наставници и професори. Њихов рад не подлеже стручном и педагошком надзору.
Правилник о оцењивању за изборне предмете предвиђа описно, а не бројчано оцењивање. Код ученика навиклих на бројчане оцене то додаје утиску „необавезности“, а знамо да ученици не желе да ураде ни најпростију анкету ако није за оцену. Веронаука им је обична разбибрига, а од вероучитеља очекују да им буде другар или забављач, или да их пусти са часа!
Распоред одржавања верске наставе у некој школи обично се утврђује тек када се усагласи распоред одржавања свих осталих предмета. Вероучитељима неретко остају неповољни термини у међусменама, после четири, пет или шест часова када је деци већ свега доста. У претрпаном распореду веронаука им је често само један час више. Због „рационализације“, често један вероучитељ опслужује школу од чак 35 одељења. Многи вероучитељи раде у две или три школе истовремено, неретко ван свог места становања.
С обзиром да се више од 90% нашег народа на претходном попису изјаснило као православно, неприхватљиво је да се верска настава изводи у толико негостољубивом окружењу. Мислим, пре свих, на креаторе јавног мњења: владајуће анти-црквене медије који пуних једанаест година неуморно раде на стварању лошег имиџа веронауке у јавности. Сваке године у ово доба медијска војска објави талас „релевантних“ чланака о тобожњем паду интересовања ученика за веронауку, (не)квалитету наставе или (не)толеранцији.
С друге стране, вероучитељи наводе значајне струковне недостатке које им умногоме отежавају рад: методичку необученост, непрецизност планова и програма рада и недостатак квалитетних уџбеника. То је велики изазов за сваког вероучитеља, јер је дужан сам да осмишљава начин на који ће остварити наставни план. Ипак, ово и није нека новост.
Нагомиланих проблема има у целом систему стицања звања професора. На пример, могуће је да стекнете диплому професора, а да за све време свог уредног студирања никад не добијете дневник рада у руке, да не видите како се припрема глобални и оперативни план рада, да никад не сазнате шта су дужности и обавезе наставника или ученика, а законе да и не спомињемо. По оној старој: „како ћемо – лако ћемо“, све то сазнајете „у ходу“, учите се на нечијој деци, у учионици. Неки наставници по неколико пута излазе на државни испит и не успевају да докажу стручној комисији да су у стању да одрже час, па ипак за све то време несметано раде у школама.
И после једанаест година у школским зборницама се могу чути изјаве: „Шта ће ми поп у школи?“ и „Свети Сава је био обична историјска личност“. Данашњи учитељи, отуђени од свог народа, изгледа сматрају да је школство у Србији почело онда кад су они дипломирали. Зато би најрадије заборавили српску историју и укинули верницима право на верско образовање, а све под плаштом бриге за права иноверних и атеиста. Нека се присете драге колеге да је веронауку у школе увео либерални, европски Зоран Ђинђић.
Тако непријатељски настројени наставници злоупотребљавају свој положај за агитовање у корист грађанског васпитања. Често се жале на квалитет верске наставе, иако о томе немају довољно знања. Кад наставник уђе у учионицу, нико са сигурношћу не може да тврди да ли се тамо дешава оно што је предвиђено планом и програмом. Одавно је познато да се дневници рада и други протоколи уредно попуњавају иако се планови не остварују, из оправданих и неоправданих разлога. Многи наставници световних предмета постали су маскоте међу ученицима због псовања, непримерених шала, припитости, пуштања ученика са часова и слично а да за то никад никоме нису одговарали. На делу је општи суноврат српског школства, али необјективне колеге баве се само наставом веронауке.
Родитељи и деца који су се определили за веронауку, непрестано су на тесту. Њихов избор се стално преиспитује некаквим анкетама. Лепо је и корисно знати зашто ђаци воле веронауку, али, кад погледате анализе анкета, онда постаје јасно који је њихов циљ. Те анкете служе да прикажу веронауку у негативом светлу: или да „непросвећени“ родитељи „бирају деци веронауку“ или да су деца много наивна. До данас ми није познато, међутим, да ли је икад ико анкетирао ученике о томе шта мисле о неком другом предмету, или да ли би га, можда, требало заменити или избацити. Шта мисле ученици о грађанском васпитању, или о математици? На пример, ко је и када одлучивао да сва деца у Општини Сомбор морају да уче енглески и немачки језик? Јесу ли се то можда родитељи опредељивали да се не изучава руски? Не, сигурно не.
Хвала Богу, па су наша деца толико „наивна“ да им ни „гашисти“ и „гашоиди“ не могу узети душу. На питање зашто воле веронауку, они одговарају као прави лепо васпитани Срби и Хришћани: „да би научили нешто о својој вери и традицији“ (кад им је од целог списка школских предмета једино веронаука преостала), али изнад свега, „да буду бољи људи“. Зар није то циљ образовања, и задатак свих наставника, а не само веронауке и вероучитеља?
Катарина Цар
( Двери )
