Pročitaj mi članakNavučen sam da izgradim kompleks nove autobuske stanice u Novom Sadu, kako bi ga potom oteo organizovani kriminal preko svojih političkih posrednika i pritiskom na pravosuđe, kaže u saopštenju za javnost uspešni privrednik Ilija Dević i pri tom navodi i imena sudija, koje su svojim presudama učestvovale u otimanju spomenute njegove imovine.
У свом саопштењу привредник Девић даље истиче:
– Непосредно пред Ускршње празнике, на поталу Врховног касационог суда (ВКС) је објављено да је разматран предмет ревизије поднете због накнаде штете коју ми је нанео Град Нови Сад. Одлука суда још није позната.
Подсећам, као савесна страна, на основу уговора са Градом 2007. године саградио сам нову аутобуску станицу на земљишту АТП “Војводине” чији сам већински власник био. Објекат од јавног значаја изграђен је без субвенција и повољних државних кредита. Град је требало само да преусмери саобраћај на локацију нове аутобуске станице АТП „Војводине“ па сам одмах по добијању употребне дозволе (коју и сада нема готово ниједна станица у Србији) предао захтев за испуњење уговорне обавезе.
Али, град свој део уговора није испунио, АТП “Војводина” није могла да остварује приход и отерана је у исценирани стечај. Аутобуси у Новом Саду и даље долазе и полазе са старе станице. Она физички не може да прими све аутобусе па се приградски и део међумесног саобраћаја нелегално, без потребних дозвола одвија са платоа испред Железничке станице. Ти перони користили су (иначе обавезну) надстрешницу зграде Железничке станице која се 1. новембра урушила и убила 16 путника. Они су ту чекали своје аутобуске поласке. Због нелегалног рада Аутобуске станице у Новом Саду поднео сам кривичну пријаву.
По свему судећи, “навучен” сам да изградим тај комплекс великог пословног потенцијала како би га потом отео у то време већ организовани криминал преко својих политичких посредника и притисака на правосуђе. То је било видљиво из готово свих судских поступака. Од доласка Српске напредне странке на власт, иако сам највећи домаћи инвеститор са познатим пореклом капитала, трпим политички прогон у коме учествује сам врх власти под чијим притиском је подлегао и велики број судија. Тим политичким притиском већ 15 година управља бивши премијер Србије и градоначелник Новога Сада, Милош Вучевић, кога истраживачки медији повезују са организованим криминалом.
Окосница свих судских процеса је надокнада штете нанете АТП “Војводини” и мени лично као већинском власнику и инвеститору. Једна од првих одлука тек успостављене власти СНС-а била је да Град Нови Сад 2013. године затражи ревизију извршне пресуде о одштети вредној 17 милиона евра са каматом (за прве четири године од укупно 15 покривених уговором). Да је Град то платио, даље штете не би било, 600 радника би се вратило на посао, предузеће би изашло из стечаја, Нови Сад не би имао нелегалне инфраструктурне објекте ни трагедију са изгинулим путницима.
Међутим, политичари и „привредници“ имали су друге циљеве. Зато је ревизија на пресуду о надокнади штете у ВКС-у била строго контролисана, а под диригентском палицом судије Драгише Слијепчевића (који је још увек присутан у судовима иако је у пензији), пок.судија Стојан Јокић предмет је од 1000 страна савладао у адвокатској канцеларији Милоша Вучевића у којој је пресуда и писана.
Износ одштете преполовљен је без вештачења, “одокативно”, уговор са Градом је проглашен ништавим, али је признато да је Град штету начинио и да то мора да плати. Судија Слијепчевић и пок. Стојан Јокић су креативно смислили и формулацију да је тиме „исцрпљено даље право на накнаду штете“. То би значило да Град више нема обавезу накнаде штете иако је уговор био на снази до 2021. године.
Притом, појам „исцрпљеног права на одштету“ је ванправни, не постоји у закону, а ревизијски суд као ни касније нижестепени судови, нису га ближе образложили, нити су навели на основу ког материјалноправног основа заснивају став да се право на накнаду штете може исцрпети у погледу времена и обима накнаде штете. Али, та пресуда служила је да се судије на њу позивају у наредним предметима са одштетним захтевима.
Тако је пред ВКС-ом на разматрању био и предмет личне штете коју сам претрпео као већински власник – инвеститор, јер Град није испоштовао уговор. Тај предмет је „дочекала” суткиња Бранислава Апостоловић, породична пријатељица Милоша Вучевића која је по том задатку дошла у ВКС из Новог Сада и добила све плаћене функције које је имала суткиња Нате Месаровић. Додатни бенефит било је запошљавање родјака на високу политичку функцију (заменик градоначелника Новог Сада). Суткиња Бранислава Апостоловић је тај предмет од већ помињаних 1000 страна извела за 10 дана. За додатну контролу у ВКС-у Вучевић је из Новог Сада довео суткињу Татјану Миљуш и још 10 војвођанских судија који би обављали посао по задатку.
Отимање мог капитала нарочито је било видљиво кроз стечај. Имовина АТП “Војводине” је распродата, нова станица и сервис дати су фиктивним купцима по цени нижој од грађевинског материјала а одштетни захтеви из којих би се намирили повериоци, уместо да су прослеђени на одлучивање Врховном касационом суду, три године су задржавани у архиви Привредног суда у Новом Саду. Тим незаконитим, по фирму и повериоце штетним поступцима управљале су стечајне судије Слободанка Комшић и Владислав Куртек, а подршку је дала председница суда Гордана Ристић.
У јануару ове године ВКС је још једном одбио захтев за одштету. Како имам правни легитимитет, поднео сам Уставну жалбу, а иницијативом сам затражио да то учини и стечајни управник АТП “Војводине” у интересу више од 500 поверилаца. Поново се осетио притисак Милоша Вучевића на предсеницу суда Гордану Ристић као и на поступајућу суткињу и стечајног управника да не поднесе Уставну жалбу. Надам се да ће удружење судија и тужилаца који захтевају одбрану струке, утицати да се у Високом савету судства размотри и поступање суткиње Гордане Ристић у овом предмету, једном од највећих стечајева у земљи, иако није једини у коме је била ангажована на тај начин.
На крају, правницима није непознат став Европског суда за људска права у Стразбуру заузет у предмету “Градишева” против Русије. Та пресуда постала је обавезујућа за све државе потписнице Европске конвенције о основним слободама и људским правима. Њом се јасно наводи да се штите савесна лица од правних последица грешке државе, локалне самоуправе и државних предузећа. Ако је уговор закључила држава, локална самоуправа или државно предузеће (у конкретном случају Град Нови Сад), они се не могу позивати на ништавост појединих одредби или целог уговора којег су закључили. Држава, посматрано на свим нивоима власти, је стуб правне сигурности који гарантује законитост и правну државу, па је стога правно неодрживо да закључује уговоре који су делом или у целости ништави. Чак и ако се то деси, друга уговорна страна и трећа лица не могу сносити штетне последице.
С поштовањем,
Илија Девић, Инвеститор предузећа АТП ”Војводина”
