Прочитај ми чланак

Ни мањег човека, ни веће храбрости

0

460782_marko-05-foto-djordje-kojadinovic_ff

Сећам се прошлог Ускрса. Сви смо били заједно. Али, морам да будем јак, да поднесем све ово, па се зато смејем стално…

Овако Марко Вучинић (11) из села Вуча код Лепосавића одговара на питање како му пролазе дани након 11. априла, када је за само један трен у саобраћајној несрећи изгубио оца, мајку, брата, сестру и стрину.

Марка не затичемо у сеоској породичној кући где је до тог кобног дана живео са породицом. Светла на кући Вучинића угашена, дима из оџака нема, на капији стоје умрлице које подсећају на трагедију коју овај крај не памти. На улицу пред кућу излази одевен у црнину Марков стриц Велимир, коме је у несрећи погинула супруга Снежана.

Помоћ за Марка

Сви који желе да помогну
Марку Вучинићу своје
донације могу да уплате
на жиро рачун број:
205-9011005461043-18

– Није Марко овде. Шта ће сирото дете само у кући. Одвела га је тетка у Соченицу, тамо му је лепо. Ех, да мој брат није кренуо на тај пут – одмахује руком Велимир и руком нам показује кућу где је Марко тренутно збринут.

Врата нам отвара Маркова тетка Горица Николић, такође обучена у црнину.
– Марко једе. Немојте да га дирамо, сачекајте мало. Морамо с њим полако – говоре углас тетка и теча Радојко.

У Марковој соби компјутер, телевизор, неколико играчака.

– Није ред, али морали смо да укључимо ту технику, да се дете занима. Добро све ово подноси. Готово да не плаче. Водили смо га на гробље, ишао је са мном у кућу. Све зна, али избегава да прича о несрећи. Али, слободно са њим, он размишља као одрастао човек – упознаје нас са ситуацијом Радојко, и води до дневне собе.

Марко је преокупиран шестомесечним братом од ујака Николом. Смеје се са бебом и игра. Тугу не показује, понаша се као да је сву несрећу која му се догодила потиснуо. Повремено гледа у мобилни телефон. Стално му стижу поруке од другара из школе. Сви га питају како је, а он, каже, свима исто одговара „добро сам, немојте да бринете”.

Теча и тетка га зову да учествује у фарбању јаја. Са Марком су сви опрезни, мере сваку реч и покрет, пазе да га несвесно не повреде помињући несрећу. Кажу, не остављају га ни на тренутак самог. Марко лепи налепнице на офарбана ускршња јаја. Питамо га како му је код тетке, да ли му је нешто потребно.

– Лепо ми је. Сви брину о мени. Играм се са Николом, ускоро ће и распуст да прође, па ћу у школу. Одличан сам ђак – прича Марко.

Теча Радојко прекида његов одговор питањем да ли хоће да пође са њим до куће у Вучи јер мора краву да помузе.

Пуста кућа: Марко зна сам да брине о себи

– Нећу. Идите ви. Не могу ја, нисам расположен – одлучи Марко, и одговара како подноси све што му се догодило: „Добро је. Борим се. Сналазим се, биће ваљда боље. Шта ћу, не могу ништа да променим.“ Слаже раменима и изговори реченице попут одраслог човека, устаде од стола и врати се код брата Николе и настави да се игра.

Теча Радојко нам очима показа да изађемо из собе: „Ја нећу дозволити да се то огњиште угаси. Стоку морам да продам, али ћу о окућници да се бринем. Пазићемо на Марка и на ту кућу што је остала. Он ће тамо кад-тад да се врати. Али, тешко нам је свима. Срце нам се цепа.“

Марко излази да нас испрати. Поклања нам офарбано ускршње јаје и смеје се. Нити мањег човека нити веће храбрости, борбе и наде у бољи живот.

Старатељство

Служби за социјални рад у Лепосавићу стигло је неколико захтева за старатељство над Марком Вучинићем. Осим тетке Горице, захтев су поднели Марков ујак Милинко и стриц Велимир. Радници социјалне службе обилазе породице и утврђују где би за дечака било најбоље да настави живот. Очекује се да ће одлука где ће Марко боравити до 18. године бити донета у наредних месец дана. Са Марком су у неколико наврата разговарали психолози, који мисле да је дечак изузетно добро поднео губитак целокупне породице, да је зрео за свој узраст и да се мора обратити пажња на наредан период када би могао да испољи евентуалне последице.

Отац Гојко возио пребрзо

Први резултати истраге несреће показале су да Гојко (46), Снежана (45), Драгица (37), Марија (14) и Андрија (7) Вучинић преминули услед дављења када је аутомобил у ком су били упао у реку Ибар. Утврђено је да је Гојко у тренутку излетања са пута возио око 97 километара на сат, односно да је пребрзо улетео у кривину на путу за Косовску Митровицу. Драгица и Гојко су тог дана пошли да Марију поведу код зубара, а Андрију код лекара како би ускоро оперисао крајнике. На путу су свратили по Гојкову снају Снежану, која је хтела да оде до Митровице. Марко је тог дана остао у школи.

 

(Блиц)