Прочитај ми чланак

Акција на Старом Сајмишту – чишћење од заборава

0

Повереништво Двери на Новом Београду покреће акцију чишћења бившег логорског комплекса Старо сајмиште. Дођите!

Скупимо се сви у недељу, 28. октобра у 12 часова, на Старом сајмишту, да заједно очистимо, од прљавштине и заборава, место некадашњег логора. У 13 часова почеће опело, а у 13.20 представници Двери даће изјаве медијима.

Старо Сајмиште данас
На месту некадашњег концентрационог логора данас су стамбене јединице, школе, атељеи, ресторани, продавнице, спортски клубови, радионице, здравствена станица, дискотека, па чак и ноћни клуб. Старо Сајмиште је шеталиште, такође је место за рекреацију и забаву.

Централна кула у којој је била смештена управа логора, осим тога што је у веома лошем стању, место је за становање и уметничко састајалиште. У једном од павиљона где су заточеници мучени и изгладњивани, 2006. је одржан концерт британске поп звезде Бој Џорџа.

Формирање меморијалног центра – национални интерес

Изгледа да прошлост ником није важна. Зато и не треба да чуди када се прошлост на различите начине претвори у садашњост. Од велике је важности да невиним жртвама логора одамо поштовање и почаст и сачувамо успомену на њих. Неопходно је да се коначно престане са скрнављењем овог места и да се на овом простору формира меморијални центар (или музеј жртава геноцида) где ћемо се на достојан начин сећати страдалих.

Наглашавамо: укупан број жртава до сада нико није могао тачно да утврди!

Стога мислимо да је од непроцењивог значаја да у склопу будућег меморијалног комплекса постоји и научно-истраживачки центар који би се на непосредан, темељан и независан начин бавио темом холокауста извршеног над српским народом и да би коначно у релативно блиској будућности сазнали бар приближни број страдалника и означили и именовали њихове крвнике и џелате.

Комплекс логора Старо Сајмиште по нашем мишљењу мора да буде ослобођено свих других садржаја. Покушај да се овај простор разним урбанистичким плановима искористи у комерцијалне сврхе и да се од њега направи састајалиште где ће се посетиоци забављати различитим „културним“ и популарним садржајима, више је него сраман.

Општинско повереништво Двери – Нови Београд овом приликом, покрећe иницијативу да се простор Старог Сајмишта коначно уреди и обележи на начин који ће бити достојан свих жртава. Грађани који стицајем разних околности, а у веома нехуманим условима, живе и раде на комплексу где је некада био логор Старо сајмиште – морају добити одговарајућу замену за стамбени или пословни простор, а на месту хуманијем за живот! Овога пута морамо да у томе и истрајемо – до правог решења!

Историја логора

Због гушења устанка у Србији, који је угрожавао виталне интересе немачке војске на југоистоку Европе, окупатор је био спреман на примену најдрастичнијих геноцидних мера. Далекосежни планови о расељавању српског становништва у устаничким подручјима и о интернирању устаника и цивилног становништва Срба, Јевреја и Рома у јесен 1941. године, нису могли да се спроведу са до тада изграђеном мрежом затвора и логора.

Немачка команда је у два наврата покушала да изгради сабирне логоре у Митровици и селу Засавици у Мачви (где су иначе, 12. и 13. октобра 1941. године снаге Вермахта извршиле масовна стрељања српског, јеврејског и ромског становништва). Оба покушаја су била безуспешна због проблема са високим водостајем Саве и недостатком саобраћајне комуникације и лоше инфраструктуре, тако да је немачка команда на челу са генералом Бемеом наредила 28. октобра 1941. године да се сви дотадашњи радови на изградњи већ постојећих логора обуставе, а да се за логор употребе изложбени павиљони на Београдском сајмишту.

У логор на Старом Сајмишту (који се тада налазио на територији НДХ) 1941. године најпре су интернирани српски Јевреји и Роми. Убрзо логор постаје и велики прихватни логор за Србе из свих крајева тадашње Југославије. Хиљаде затвореника је трпело хладноћу, изгладњивање, тровање, батинање, мучење. Хиљаде људи је сакаћено, премлаћивано до смрти, и стрељано. Умирали су од глади и болести, а најмонструознији је био начин ликвидације Јевреја у камиону – душегубки, тако што су тровани издувним гасовима – само једна вожња била је довољна да убије 100 људи!

Оно што је важно да се истакне је податак да су десетине хиљада заточеника из логора смрти Јасеновац и Стара Градишка интернирани у логор Старо Сајмиште, што значи да је усташка геноцидна политика била усклађена са немачким стратешким плановима. Велики део логораша који су преживели тортуре у самом логору био је упућиван на принудни рад у Трећи рајх или у окупиране земље. У логор су довођени заробљени припадници Југословенске војске у отаџбини (четници Драже Михајловића), партизани и њихови помагачи као и сви други стварни или потенцијални противници окупатора. Ипак, већина заточеника били су радно способни мушкарци, касније и жене, чија је једина кривица била та што су војне операције захватиле њихове крајеве или што су били српске националности.

Уједно, логор је био и резервоар талаца за стрељања у одмаздама у Србији, а затим и у НДХ .

И на крају, треба нагласити важну чињеницу да је један од главних циљева савезничког бомбардовања 17. априла 1944. године, нажалост, био тај исти логор. Од савезничког бомбардовања тог дана у логору је убијено преко 100 људи, а више стотина је рањено. По сведочењу, а у мемоарима објављеним шездесетих година прошлог века, др. Драгомир Стевановић, који је радио као логорски лекар између 1942. и 1944, овај кобни дан овако описује: „Другог дана Ускрса били смо као на окну Етне или на неком врелом гејзиру. Све се тресло под нама, севало и буктало, и гушило под прашином и димом. Иако сам преживео бомбардовање за време априлског рата 1941. – нигде није било овако.

Круг је био прекривен лешевима и покиданим телесима а песак натопљен локвама свеже и усирене крви: права касапница! Ту смо изгубили око 120 људи. Поред мртвих било је и неколико стотина рањених те су логорски павиљони били претворени у болнице, иако нигде није било постеља а још мање материјала за превијање или за хируршке операције – мада је било више лекара и хирурга међу самим затворницима… За време бомбардовања жица је била покидана а бетонски стубови изваљени на неколико места, те су многе групе навалиле у бекство. Међутим, терен ка Сави и Земуну је био брисан, те је покошено све што је кренуло. Њихови лешеви нису уношени у круг. Тај број мртвих нисмо знали.“

 

 

(Двери)