Прочитај ми чланак
Док ћириличне табле падају једна за другом широм Хрватске, на загребачком Дому спортова ћирилица никоме не смета. Ту је, наиме, дворана у којој игра омиљени хокејашки клуб Медвешчак, однедавно у руској КХЛ лиги, па су сви написи, уз хрватски и енглески језик, истакнути и на – ћирилици. И на улазу у дворану стоји ћирилични напис, и правила понашања у дворани исписана су на ћирилици, и никоме није пало на памет да табле скида или испише било шта увредљиво због ћирилице.
Тако се може рећи да се „руска“ ћирилица у Загребу добро држи, али сасвим је друга прича са, рецимо, ћирилицом на двојезичној табли на згради културног друштва „Просвјета“ која је „пала“ баш као и бројне друге широм Хрватске.
Наравно, само због једне ствари – јер је то „српска“ ћирилица.
Шта се то, заправо, догађа да двадесет година после ратова на овим просторима, када је у Хрватској остала и опстала само шачица Срба, све тако неодољиво подсећа на деведесете? Срби опет постају дежурни кривци за све, а у неким срединама антисрпска хистерија поприма облике као и у време када је оружје кројило судбину народа на овим просторима.
И ПРЕДСЕДНИК И ПРЕМИЈЕР
У посебноМ положају је хрватски председник Иво Јосиповић, због увек титрајућег сукоба са Зораном Милановићем, који никада није избио у јавност, али је константа њиховог политичког односа. Јосиповићу је јасно да се силом ништа не може да наметне и да је дијалог једино решење, али његове иницијативе Милановић доживљава као рушење властитог ауторитета. А све то десница, којој ништа не полази за руком, покушава да искористи.
Од напада на сина православног свештеника Милана Лукића, звиждања саветнику хрватског председника др Синиши Таталовићу на Плитвицама, певања усташких песама „Јасеновац и Градишка Стара“ у Загребу али и Сплиту, од стране бившег градоначелника Жељка Керума, до намерног ударања у ауто Војислава Станимировића и праве медијске кампање против Милорада Пуповца, дух старе мржње и нетрпељивости као да је изашао из боце. Дуг је списак лошег што су преостали Србе ове године осетили на својим леђима, које ионако муче све бриге и проблеми као и Хрвате, у земљи која је ушла у ЕУ, у ситуацији када се никада лошије и несрећније није живело. Претило се повратницима, фудбалеру Горану Гарешићу узвикивало „четник“, а Дубровник је био исписан страшним графитима који нису виђени ни деведесетих. Шарало се и по фасадама других градова, од Сплита, Задра до Пуле, а нису поштеђене ни фасаде православних цркви. Рушени су споменици, а онда су на ред дошле табле.
Огољена хрватска политика у овом часу изгледа следеће: непопуларна и неефикасна власт и јалова и у прошлост заробљена опозиција. Преостали Срби у Хрватској, којих је свега четири одсто, тако су преко ноћи постали „непријатељи број један“ за оне који желе преко њихових леђа да освоје власт. Актуалне власт, и поред „добрих жеља“, толико је закопана у свом проблему неспособности вођења земље да не може да спроведе ни уставни закон о двојезичности.
Ко је губитник, није тешко закључити. Преостали Срби у Хрватској, од којих је дигао руке и Брисел, јер је то сада „унутрашње питање Хрватске“.
Рат таблама тако више није протест против ћирилице, већ показивање нетрпељивости према мањинском народу који све теже остварује и елементарна права.
(Вечерње новости)
