Прочитај ми чланак
(Александар Мезјајев)
Главни догађај током расправе у премету „Хрватска против Србије“ постало је покретање контра-тужбе Србије[1]против Хрватске.
Представници Србије предочили су масу важних документованих доказа да су хрватске власти планирале геноцид над Србима и да су га реално и починили. На жалост, представници Србије су читаво питање о геноциду над Србима свели само на акцију “Олуја”, међутим и та, иако најмасовнија, но ипак појединачна епизода, довољна је да се Хрватска доведе пред међународну одговорност за почињени геноцид.
Пракса МТБЈ често је непогодна за правну анализу, али понекад веома јасно наглашава неке занимљиве детаље. Тако на пример, покушавајући да поткрепи своје оптужбе против Србије, Хрватска се позивала на пресуду МТБЈ изречену против бивших председника РСК Милана Мартића и Милана Бабића, а такође и у односу на руководиоце Службе Безбедности Србије Ф.Симатовића и Ј.Станишића и начелника генералштаба армије СРЈ генерала Перишића. Међутим, позивање на ове пресуде не доказује кривицу Србије (па чак ни СРЈ). Као прво, све те пресуде изречене су против конкретних лица а не државе. Као друго, пресуда МТБЈ против Перишића, Симатовића и Станишића је оправдавајућа и садржи директну изјаву да Србија као држава није починила злочин. Ствара се снажан утисак да се Хрватска једноставно подсмева суду, пружајући му лажне чињенице.
Међутим, ако упоредимо ту пресуду МТБЈ са пресудом у предмету Готовине и Маркача, добијамо сасвим супротну слику! У тој пресуди је установљено, да поред кривице наведених генерала постоје суштински докази о намери високог руководства Хрватске да се почини геноцид, а пре свега председника Ф. Туђмана.[2]
Међутим, позивање на предмет против Готовине и Маркача у МТБЈ апсолутно је недовољно за потпуно разматрање операције “Олуја” и њеног геноцидног утицаја на српско становништво у данашњој Хрватској. Тужилаштво МТБЈ је умишљено ограничило предмет (и самим тим ограничило изношење доказа у процесу) на само неколико епизода те операције. Штавише, предмет је представљен на такав начин да је сама операција била потпуно легитимна, али су током њеног извршења наводно прекршене норме међународног хуманитарног права. Овакав циничан и антиправни приступ Тужилаштва МТБЈ мора бити одбачен. И то је практично и учинила српска делегација на расправи у Међународном суду правде ОУН.
Дакле, били су предочени опширни докази планирања и спровођења те операције као геноцида против Срба у Хрватској. Били су предочени стенограми високог политичког и војног руководства Хрватске, одржаног на Брионима у јулу 1995. године у којој се јасно види намера да се елиминишу Срби као такви – то јест чињењем геноцида како је то дефинисано у Конвенцији о геноциду из 1948. године. Колико пута су ту дефиницију покушали да промене (тај исти Трибунал или Трибунал за Руанду), како би “протурили” овај или онај догађај као геноцид – или додавањем нових карактеристика као геноцидних или дајући нова тумачења појмовима “стабилна група” итд. А да примене оно што је заиста записано у у датој Конвенцији – не желе!
Важна карактеристика расправе у предмету “Србија против Хрватске” било је извођење сведока. То је веома ретка појава за Међународни суд ОУН. До сада су у Дворцу мира у Хагу сведоци били саслушавани само пет пута, за свих 60 година постојања МС ОУН.
Први сведок Србије је био Канађанин Џон Џефри Вилијам Хил из Мисије ОУН у Хрватској.[3]Други сведок био је генерал армије Канаде, такође бивши сарадник мисије ОУН у Хрватској Ендрју Брук Лесли.[4]Они су показали како је Хрватска армија под командом Готовине спроводила своје операције и убијала људе. Оба сведока су дала свој исказ о току операције “Олуја” на процесу против Готовине.
Даља сведочења Суду су пружили сведоци-жртве операције “Олуја”. Сведок Божо Шуша,[5]сведок Мирко Мркобрад,[6]сведок Јела Угарковић,[7]сведок Илија Бабић[8]и сведок Миле Совиљ.[9]Говорили су о томе шта су они преживели током инвазије Хрвата на Републику Српску Крајину.
На крају је Србија предочила и сведока-вештака Саву Штрбца, који је предочио детаљне информације о жртвама геноцида над Србима на територији данашње Хрватске у целини. Према његовом сведочењу, само током операције “Олуја” убијено је 1. 713 Срба.[10]Као жртве хрватског геноцида пострадало је укупно шест хиљада двеста осамдесет четири човека.[11]
Сумирајући расправу и упоређујући аргументе које су предочиле како Хрватска тако и Србија, може се недвосмислено закључити: позиција Србије била је суштински квалитетнија, како са теоретске (правне), тако и са практичне (фактично-доказне) стране.
Тако на пример треба обратити пажњу на то да је безимен велики део такозваних “сведочења сведока о геноциду над Хрватима” – то јест, та сведочења нису ни од кога потписана. Већ позната прича! Само што се сличне приче могу причати у медијима у Хрватској али не и у Међународном суду ОУН!
На крају рочишта судије су се повукле на саветовање које се може одужити неколико година. Пракса показује да између усмене расправе (која формално представља последњи стадијум разматрања предмета) може проћи од неколико месеци до неколико година. У саставу суда налази се 17 судија од којих двоје представљају Хрватску (судија Будислав Вукаш) и Србију (судија Миленко Креча). Остале судије су из САД, Кине, Британије, Француске, Русије, Бразила, Уганде, Словачке, Јапана, Мексика, новог Зеланда, Марока, Сомалије, Италије и Индије.
[1]У потпуности се са свим материјалима контра-тужбе Србије против Хрватске можете упознати на званичном сајту Међународног суда ОУН на следећем линку: http://www.icj-cij.org/docket/files/118/18188.pdf
[2]Истине ради треба истаћи да је Апелационо веће МТБЈ оправдало указане оптуженике. Међутим, важно је приметити да пресуда Апелационог већа не укида све оно што је било установљено за време судског процеса. Тај важни аспект судског процеса често се заборавља или свесно игнорише. Ствар је у томе да оба већа (претресно и жалбено) имају своја пуномоћја и Апелационо веће не може изрећи пресуду, која се налази у искључивој компетенцији Претресног већа (управо због тога у низу случајева се наставља нови судски процес, који спроводи ново судско веће!). Само Претресно веће може установити конкретне чињенице. У вези са тим важно је истаћи: те чињенице које је било утврдило Претресно веће у предмету «Тужилац против Готовине и других» нису укинути Апелационим већем и представљају чињенице које је установио Међународни кривични трибунал.
