Pročitaj mi članakKada je na ulici u Zaječaru, ugledao čoveka kako pada na pločnik, a potom nepomično leži, njegov sugrađanin, Boban Takov, odmah je prišao i pozvao Hitnu pomoć. A to mu je, sudeći po kasnijem razvoju događaja, bila velika greška.
Писмо Бобана, револтираног Зајечарца, разочараног у систем, рад Хитне помоћи, а пре свега у људскост, која нам свима, изгледа, измиче из дана у дан, преносимо у целости.
“Какви смо то људи постали?
Ситуација је следећа. Центар града, пошта, први улаз поред ње. Човек поред улаза пада. Два пролазника и ја, прилазимо да видимо шта се дешава, а њему се, онако пресавијеном, види стомак и изгледа као људи из логора, једном речју – страшно.
Зовем Хитну помоћ. Одговарају да долазе.
У међувремену, један од ове двојице одлази, а други ми помаже да човека подигнемо у седећи положај, па убрзо и он одлази, рекавши да се враћа. Није се вратио.
Док чекамо Хитну, испитујем човека шта му је, да ли га нешто боли, да није пијан, где живи. Делује као бескућник, обучен, али без обуће и у исцепаној одећи. Одговара ми да му се завртело у глави, а живи у улазу поред. Касније сазнајем да је човек поштар у пензији.
Каже ми да има жену и две ћерке.
Таква је „процедура“
Утом стиже Хитна.
Екипа прилази, и уместо да прегледају пацијента, почињу да га испитују као да сам позвао полицију. Како се зове, када је рођен, где живи…
Не раде ни основне ствари, не мере му чак ни притисак. Питам их зашто га не прегледају, а доктор одговара: ‘Таква је процедура!’
И сад ја замишљам ситуацију, не дај боже: Судар два аутобуса, много рањених, а екипа из Хитне не пружа никоме помоћ, већ иду од једног до другог и узимају податке, јер шта да се ради, таква је процедура.
Доктору сам рекао да човек живи у улазу поред, па дотични одлази до зграде, звони на интерфон, враћа се и каже нико се не јавља. Видно изнервиран, одлазим до улаза, звоним на све интерфоне. Кад су ми отворили, техничар је ушао и наводно отишао до стана. Вратио се и рекао да нема никога.
Потом сам ја ушао у зграду и отишао до стана, за који је човек тврдио да је његов. Врата су била широм отворена. Није било никога.
Кад сам се вратио, екипа из Хитне је већ била позвала полицију, а мени су рекли да је човек пијан, да му није ништа и да не треба они да га возе. Наравно, чак и да је био пијан, од тровања алкохолом може да се премине. Причао сам са тим несрећним човеком, који нити се осећао на алкохол, нити је деловао пијано, али ко сам ја да процењујем – поред доктора.
Ни полиција није призвала лекаре
Нису му ни пришли, ни одвели у болницу, да га нахране, да се опорави, да контактирају породицу. Само су отишли!
Потом је стигла полиција. Замолио сам их само да га не остављају тако.
Један од њих је потрчао да заустави ону Хитну, а они су му нешто рекли и отишли.
Најстарији међу њима, рекао је колегници да упише име и презиме доктора и таблице кола Хитне.
Објаснио сам им где човек живи, да му је стан отворен и поново их замолио да га не остављају, да инсистирају да га приме у болницу.
Најстарији полицајац, којем је овај човек пао у наручје и онесвестио се, зове начелника и објашњава ситуацију.
Видевши да више ништа не могу да помогнем, одлазим, замоливши их, по ко зна који пут, да га не остављају у таквом стању, нити да га воде у стан, јер је очигледно да човек неће преживети дан.
Обећавају да неће.
Узимају моје податке и ја одлазим.
После 15 минута звали су ме да питају за још неку информацију. Меморисао сам тај број, па након два сата, позвао сам ја њих.
Рекли су ми да је човек смештен на Ургентни, да му је стигла жена и да је боље.
Овом приликом желим да се захвалим трочланој екипи из полиције, која је учинила све да га спаси.
Упутство за позив Хитној
А осталима, ако се икада нађу у оваквој ситуацији, даћу неколико савета:
Научите број хитне.
Када дођу поштујте „процедуру“, спремите име, презиме, датум рођења болесника, ако треба и за кога је гласао, ЈМБГ, имена свих предака од мајке и оца па надаље.
Верујте доктору све што вам каже, макар вас и лагао, јер ко сте Ви да сумњате у његове дијагнозе, ипак је он завршио факултет и положио Хипократову заклетву.
Да не бисте пролазили кроз исти сценарио као ја, најбоље да ипак одмах окренете 192 и напустите место догађаја, што би сви (не)нормални људи учинили у данашње време.
А после се питајте где је нестала емпатија.
Људи данас прескачу “лешеве” на улици, није их брига ни за кога и ни за шта.
Али, као што каже Ђорђе Балашевић: ‘Неко то од горе гледа све’”, написао је и поручио Бобан Таков, чије је залагање и осећај емпатије спасило један живот.
На наша питања о М. О., човеку који се у недељу у 18 сати срушио на улици, испред зграде у којој живи, и због којег је дошла Хитна помоћ, али га и оставила на тој истој улици, из Завода за хитну медицинску помоћ Зајечар, нисмо добили одговоре до објављивања овог текста.
